Ivo Andrić

Ex Ponto

Ovo je lirska proza, ispovest pesnikova i njegov razgovor sa dušom u samoći, tamnici, ambijentu kada je čovek na silu odvojen od stvarnosti, od ljudi, od sveta. Svaki čovek kada bi se našao u situaciji u kojoj je Andrić bio u to vreme, bio bi kao i on zastrašen surovošću sveta u kome živi. Andrić je bio u tamnici od jeseni 1914 do polovine 1915 godine, a ovo delo je objavljeno 1918. Iako pesnik vodi razgovor sam sa sobom, on u samoću u koju je stavljen se obraća i ljudima, Bogu, čitaocu, razmišlja o mnogim problemima, ističe ih i sve to čini ovo delo aktuelnim i danas. Autor razmišlja o majci, toploj kući, ženi, nekim davno izgubljenim stvarima. U drugom delu kada je kao zatvorenik sa manjom kontrolom nego ranije, sad razmišlja o tome kako biti sa ljudima i svim problemima koji se vezuju za njih. U tom delu razmišlja o bučnom životu i svojoj samoći, o sebi i svetu, opet o ženama, itd. U trećem delu je opet samoća stanje u kome autor razmišlja, smenjuju se vremena, ali opet ostaje samoća, čežnja za putovanjima i problemi u susretu sa ljudima. 

Ako bi se saželo ono što je Andrića inspirisalo da ovo napiše izdvojilo bi se: isticanje subjekta, odnosno unutrašnjeg sveta subjekta, subjektivizuje se vreme i prostor, naglašava se razočaranje u spoljni svet i čovekova usamljenost u svetu, ističe se strah od samoće, prolaznosti, zla. Delo je napisano dinamičnim stilom, ponekad patetičnim uz upotrebu mnogih stilskih figura.

Na Drini ćuprija

Ovaj roman objavljen je neposredno posle II svetskog rata, nastao je u Beogradu posle okupacije. Književni kritičari su često postavljali pitanje koje se odnosi na to kojem žanru ovaj roman pripada. Najbliže određenje je da je ovo roman - hronika, jer je vremenski raspon nekoliko vekova, nema centralnog događaja, već čitalac prati niz događaja, niz ličnosti i niz sudbina.

Ovaj roman predstavlja sintezu istorije, mita i legende, sintezu životnog i stvaralačkog iskustva. Građa romana je epsko - istorijska, ali je snažna i originalna, nagrađena umetničkom vizijom. U ovom romanu je naslikana drama našeg čoveka kroz istoriju, ali na univerzalnom nivou i drama čoveka uopšte. Roman obuhvata dva velika društvena toka, feudalni period od prvog do osmog poglavlja i buržoasko - kapitalistički ( austrijski) period od devetog do dvadeset - četvrtog poglavlja. U prvom delu romana naglašeni su mitski elementi, a u drugom delu društveno - ekonomski i politički odnosi. Kroz legende, tj. kroz mitsku istinu, otkriva dramu ljudskog postojanja. U delu postoji motiv žrtvovanja, postoji čitav niz priča tome. Andrić je svakoj od njih dao posebno ime u romanu. Svaka od tih priča ima opšte značenje, postoji legenda o Radisavu, legenda o crnom Arapinu, legenda o blizancima Stoji i Ostoji. Roman je nastao povezivanjem novelističkih poglavlja u jedinstvenu celinu, većina od dvadeset - četiri poglavlja predstavlja manje - više samostalnu celinu, a povezivanjem tih poglavlja postignuto je umetničko jedinstvo radnje. Mogu se izdvojiti tri kompozicione celine: Uvod čini prvo poglavlje, ovo poglavlje je mitsko polazište. Druga kompoziciona celina obuhvata od drugog do sedmog poglavlja, vezana je za period turske vladavine. U ovom periodu preovlađuje mit, legenda i predanje. To je surova slika danka u krvi, istorije građenja mosta, bune u Srbiji i slavljenje turske imperije. U trećoj kompozicionoj celini dominira istorija, dolazak austro - ugarske, razaranje mosta i I svetski rat. Most ima simboličko značenje u romanu, predstavlja sponu različitih vremenskih perioda i različitih ljudskih sudbina. On je mesto gde se odvija lokalni život, istorijski događaji  i legende. Njegova najvažnija smisao je postojanost i trajnost. Prolaze vekovi, smenjuju se naraštaji, sve se menja, ali samo on ostaje nepomičan, on prati nedaće kasabija, na njemu mnogi od likova završavaju svoje živote, njegova pobednička snaga se upoređuje sa ljudskim životom. Život prolazi dok most ostaje uzvišen i lep, osim toga on spaja dve civilizacije, zapadnu i istočnu. Andrić u romanu razvija misao o smislu čovekovog postojanja kroz borbu dobra i zla, dobro i zlo se  stalno prepliću ne isključujući jedno drugo, već se prožimaju. Likovi romana vode intezivan život, oni pripadaju različitim epohama, verama  i generacijama, oni održavaju to vreme, prostor i istorijske tokove. Radnja u romanu teče od 1516 godine, kada je počela ideja Mehmed paše - Sokolovića o izgradnji ovoga mosta u Višegradu koji je njegov dug postojbini, a završava se 1914 godine, bombardovanjem mosta u I svetskom ratu.

Likovi

Radisav sa Ognjišta

Najtragičnija ličnost romana i jedna od najtragičnijih ličnosti u literaturi. Želeo je da se suprostavi tiraniji Abidage, tako što će noću rušiti ono što se danju gradi, uz priču da to čine vile brodarice. Uhvaćen, sve muke je stoički podneo, a jedna od najupečatljivijih scena i najstrašniji produkt ljudskog zla jeste scena nabijanja čoveka na kolac. Ova mučenja koja je predstavnik turske vlasti činio pokazuju najveće zlo koje čovek čoveku može da nanese, ali to zlo razbuktava bunt u onima kojima je namenjeno. 

Ćorkan

Vanbračni sin nekakve Ciganke i vojnika, čovek sa dna kasablijskog života, živi od danas do sutra za čašicu rakije, malo šale i svirke. Takve ljude svirepi ismejavaju, čak i tuku, dobri ljudi ih daruju, a poneki beže od njih i psuju ih. Svima služe za razonodu, ali niko nije razmišljao o njegovoj sudbini i njegovoj usamljenosti. Jednom je video neku Švabicu u cirkusu i u njemu se javlja ljubav prema njoj koja je prerasla u utopiju. Ona je otišla iz kasabe, ali sećanje je ostalo. Bio je imperioran, nesrećan i tragičan junak, ali jedne noći izvodi podvig praćen omalovažavanjem prisutnih i hoda po zaleđenoj i klizavoj ogradi mosta. Pijan u početku bojažljivo, a kasnije ohrabren, izvodi ples nad ponorom. Do tada niko i ništa odjednom postaje neko ko je iznad svih, u tom trenutku vidi sebe da postaje neko, a oni koji su se do tog trenutka podsmejavali, uplašeni su, ali i zadivljeni. Silaskom sa ograde i povratkom u surovu stvarnost, opet postaje niko.

Alihodža

Alihodža Mutevelić pripada porodici koja nije radila most, ali koja bdi nad njim, on traje sa njim i umire sa njim. U romanu se rano javlja ( dolaskom Austrije u Bosnu) kao čovek koji je živahan, nasmejan, ali o svim stvarima ima svoje mišljenje, vodio je dućan i od samog početka upoznajemo ga kao protivnika svega što je novo. Bio je trezven i razmišljao je da ne mora svaka oružana pobuna biti efikasna. Pretrpeo je i poniženje kada je bio prikovan za most, koje je više bilo psihičko nego fizičko. "On je jedan od retkih varoških muslimana koji nije prihvatao ništa od novina i promena koje su stranci doneli, ni u nošnji, ni u shvatanjima, ni u govoru, ni u načinu trgovine i poslovanja." Ostao je uvek isti trajno vezavši svoju sudbinu za most, nije mogao da shvati da neko može da ruši ono što je lepo, ono što može da koristi svima i to i oni koji su učestvovali u izgradnji. Roman se završava njegovom smrću, kao i delimičnom smrću mosta. Alihodža je na kraju svog kazivanja optimista koji veruje da će uvek postojati dobri ljudi, graditelji, koji će pobediti zlo.

Fata Avdagina

Žena koja simbolizuje tragiku svih žena patrijarhalnih vremena, koja poseduje i fizičku i duhovnu lepotu. Ne odlučuje o svojoj sudbini za koga će se udati, ispunjava očevu želju i zahtev da se uda za Nailbega. Ali, skokom u Drinu u toku svadbene ceremonije, ispunjava i svoju želju, da ne želi da pođe za nedraga.