Ofelija
Šekspirova tragedija "Hamlet" poslužila je Rembou kao pretekst za ovu pesmu. Njega je posebno dirnula tragična sudbina lepe Ofelije. U njenom karakteru se ogleda bezazlenost, neiskvarenost, čistota duše misli, našla se između oca i Hamleta koji su u sukobu. Ofelija žali zbog smrti oca i gubitka Hamleta što je uticalo na njen psihički život. Oblači belu haljinu, pravi venac od cveća i utapa se. Priča o lepoj Ofeliji inspirisala je mladog Remboa, ali se njegovo pesničko oko zadržava na poslednjoj sceni "nestajanje lepe Ofelije". Pesma je komponovana iz tri dela, dva dela sa po četiri strofe i poslednji deo jedna strofa. U prvoj celini pesnik naziva Ofeliju "belom Ofelijom" i "tužnom Ofelijom". Pesnik se služi slikom koja je poznata ( Ofelija se utopila), tužna Ofelija vekovima podseća na tragičnu sudbinu jednog lika, ali u univerzalnom značenju to je tragična sudbina mnogih sličnih njoj. U drugoj strofi pesnik se direktno obraća Ofeliji, ton je uzvišen, koristi se uzvičnik, poziva se na tradiciju i želju da se snovima izbriše crna stvarnost, pesnik se koristi metaforama i poređenjima, kao scenskim sredstvima kojima se najupečatljivije dočarava stanje. U poslednjoj celini pesnik je taj koji simbolima kazuje da je trajna i lepota, ali i stradanje i smrt i da Ofelija svojom "plovidbom", tragikom podseća na sve ono što je najtragičnije kod mnogih mladih i tako postaje simbol mladosti i stradanja.
Нема коментара:
Постави коментар