Franc Kafka

Proces

Kafka je smatrao sebe čovekom koji je posmatrač i kako je i sam rekao, osuđenik. Na nastanak ovog romana, prikaz sudbine Jozefa K., oblikovanje sveta i dešavanje u romanu, uticao je položaj Kafkin kao Jevrejina koji govori nemački jezik, a živi među ljudima koji ga ne prihvataju. Postoje i mišljenja da je društvo u kojem je živeo i birokratija austrougarske monarhije u kojoj nema slobode za pojedince. Postoji verovanje da se zbog krutosti njegovog oca u porodici preneo svoj doživljaj i na društvo, birokratiju, vlast i tiraniju. Ovo je moderan roman, ekspresionističko delo u kojem je jasna slika otuđenosti u svetu, zatim u romanu su slike nelogičnih pojedinosti pa se stvarnost doživljava kao nestvarna, kao fantastika. Kafka je dao deo vremena koji je sastavljen od mnogo trenutaka i to je određena subjektivna slika brojnih nesklada i sukoba bića i sveta. Caruje zlo, a biće je stradalnik.

Sadržaj romana

Jozef K. je običan činovnik koji svesno obavlja svoju dužnost i živi uobičajenim životom. Iznenadno hapšenje bez objašnjenja i bez odvođenja iz stana nije poremetilo njegov svakodnevni život, ali isleđenje i odlazak u sud, odnosno mračne prostorije u kojima su svi u crnom, dovodi glavnog junaka do jedinog bunta u romanu i on proklinje sudije, kazuje im da su korumpirana banda, a publika čas odobrava, čas negoduje. Kazivanje Jozefa K. u ovom delu procesa učiniće se da se javio čovek koji se bori protiv zla, ali to je jedina njegova pobuna. Jozef K. će uočiti da se sve odvija u mraku i uz mnogo poniženja. Svi naredni razgovori koje će voditi sa ujakom, advokatom, slikarom, trgovcem, sveštenikom dovešće ga do razmišljanja da svetom vlada laž i svestan je besmisla u kojem se našao i nemogućnosti da se odbrani. Na kraju romana glavni junak završava smrću, bez presude, bez žalbe i na način kojega se Kafka plašio i o njemu pisao u svom dnevniku

Jozef K. - lik

Jozef K. je jednostavan čovek, činovnik čija je svakodnevnica svedena u rutiniran i sterilan život, povučen je i bezvoljan, u njegovom odnosu sa ljudima nema nežnosti i topline, nema otvorenosti prema ljudima, nema srdačnosti i prostodušnosti. On nema nijednog prijatelja za kojeg bi se vezao uzajamnim poverenjem; u razgovorima, ako ih ne izbegne, suv je i bezvoljan, u odnosu sa ljudima je odbojan - gadi se na ljude koje sreće, sa kojima opšti. Nesposoban je za ljubav i uspostavljanje ljubavne veze. Održava vezu sa prostitutkom Elzom, pokušava da osvoji gospođicu Birstner, spreman je za ljubavnu vezu sa ženom sudskog poslužitelja, njegove ljubavne veze su nemotivisane. Jozef K. je neambiciozan i nezavisan od drugih, pasivan je i povodljiv, nesposoban da vlada svojim životom. U prvom nastupu pred sudom je superioran, ubojit u kritici, jake volje, intelektualno snažan. On ne deluje kao optuženi već kao tužilac i borac za ljudska dostojanstva. Međutim, ovaj pobunjeni čovek brzo nestaje, njegova aktivnost se svodi na traženje posrednika koji će preko veza raditi za njegovu stvar. U ličnosti Jozefa K. su protivrečnosti, izjašnjava se da nije kriv, a postupa kao da jeste. Traži da vidi sudske prostorije, a nije zainteresovan šta će se tamo desiti, njegova ravnodušnost i nezainteresovanost svojevrsni su protest i bunt. Kafka oblikuje svet i ljude pune paradoksalnih situacija i postupaka, u tom svetu krivice i ima i nema. Objektivne krivice nema - Jozef K. je nevin i u odnosu na društvo i u odnosu na sud i zakon. Subjektivne krivice ima, jer je Jozef K. slabić, nesiguran, povodljiv pa nesvesno prikazuje krivicu jer traga za sudom i presudom, takvim ga je učinilo društvo.

Kafkijanski prostor

Prostor u kojem jedinka egzistira u ovom romanu je neodređen. U tom prostoru nema nikakvih oznaka, ni ulica, ni delova grada, ne znamo državu ni grad u kome se radnja odigrava. Postoje samo neke naznake koje nose određenu simboliku. Realan je u opisima urbanog prostora kojeg čine niz pojedinosti: kuće, dvorišta, detalji, konopci sa vešom, deca koja se igraju, stepenice, kancelarije, posao, međusobni susreti ljudi, ali je taj prostor često pun nekih banalnosti, čudestan, nadrealan. U tim prostorima se oseća praznina, nema bučnog života, ulice su prazne, trgovi i crkve. Pojedinac se u tom prostoru izdvaja od mase, samoća karakteriše trajanje. Zgrade su sive, sivilo je i u ponašanju i trajanju ljudi. Mrak je svuda i na ulici, u zgradama, hodnicima, tavanima. Mrak i noć su stalnost u ovom prostoru to je izraz pesimističke vizije čoveka i sveta u kome nažalost ima više zla i terora, nego sreće. U romanu pod Kafkijanskim prostorom uočava se i kao njegovo svojstvo neodređenost. Promena ili prelivanje prostora je stalno. Čitaoc je u zgradi gde živi Jozef K., zatim u zgradi gde se održava suđenje, u sudnicu se ulazi iz kuhinje, u kancelarijama su i stanari, sve se menja i prelazi iz jednog u drugo. Ovaj prostor često podseća na lavirint u kome čovek gubi identitet, nema pravo na sopstveni život i gubi dostojanstvo. U ovom prostoru praznina guta pojedinca i uvek se oseća nelagoda, oprez, strah, nikad ne zna koga će sresti jer građanski svet kao da ne postoji. Kafka se u ovom romanu služi aluzijom i alegorijom što svakom čitaocu pruža mogućnost da na svoj način tumači ideju i smisao dela. No, Kafka je i sasvim određen u svojim pogledima na svet i pravo čoveka. Jasno je zaključiti da Kafka kritikuje totalitarna društva u ukidanju slobode koje izaziva strah, strepnju, ističe otuđenost države od čoveka i čoveka od čoveka. Nestaje ličnost, njegovo ja i sve je neizvesno i neodređeno u trajanju. Nisu retka mišljenja u kojima je ovaj roman umetnička vizija onoga što će doći u totalitarizmu najcrnjeg porekla ( vreme Hitlera i Staljina). U tim lavirintima u kojima se jedinka kreće skrivena je i optužba moćnih sila koje mogu sve i protiv pojedinca i naroda i iza njihovih dela uvek ostaje zlo. Pripreme za činjenje takvog zla su tajne i postoje čitavi mehanizmi koje ih podržavaju od propagande do egzistencije.