Dušan Vasiljev

Čovek plače posle rata

Ovo je antiratna pesma u kojoj Vasiljev ističe tragičnu sudbinu generacije koju zahvata besmislena društvena pojava, nažalost česta, rat. Autor pesme ne ističe zadovoljstvo i radost zbog prestanka rata, jer je tuga posustalost generacije i promašenost života, mnogo jače od bilo kog drugog osećanja. Pesnik se služi hiperbolom "Ja sam gazio u krvi do kolena", da bi pokazao svu veličinu i sav obim stradanja. Pesnik će slikom pokazati koliko se skrnavi ličnost, čovek. Autor je istakao moralnu posrnulost, egoizam, nehumanost. Sve će to iskazati kroz bunt, kroz vapaj i kroz krik. Teško je povratiti i ispraviti vreme u kojem se oseća promašenost i pokornost. Rat će doneti borbu brata protiv brata, čoveka protiv čoveka, ali pesnik poput Vasiljeva će pevanjem posle rata, iskazati svoj bunt protiv besmisla, vapajem da je željan zraka, mleka i bele jutarnje rose. Time je rečena skromna čovekova želja da je svako zadovoljan sa malim, običnim, onim u čemu svako uživa.

Momčilo Nastasijević

Tuga u kamenu

Ova pesma kroz svoj osnovni motiv, a to je tuga koja sa kamenom i korenima, postaje sveopšta, a ne samo lična. To pokazuju prvi stihovi kojima se pesma i zatvara, a u kojima pesnik konstatuje da ne postoji način kojim se može iskazati tuga i kazuje da je sve u nekakvoj vezi, što dokazuje da je tuga sveopšta. Pesnik dalje istče svoju vezanost ( korenje) korenom, nasleđem i stvara sliku da traje u mestu, da ne može dalje. Krik je kulminacija bola i očajanja, zbog nečega što može i nestati. Pesnik konstatuje da je život tok, krug, da su zore rađanja, a večeri nestajanja, ova deskripcija simbolično predstavlja život. Pesnik posmatra rušenja u svetu, destrukciju, ranjavanja, a to pokazuje slikama iz prirode, uništenje prirode i vladanje onih koji su jači nad slabijima. On kazuje da u svetu postoji niz problema i da se često tuga zbog toga javlja. Sledeća slika koju Nastasijević kazuje, jeste simbolika u reči rob, rob je i čovek koji se vezuje za svoje radno mesto i za tradiciju i za sećanje. Pesnik poziva, treba ostati, treba se vraćati kamenu, odnosno poreklu. Svako mora da shvati vlastito poreklo, da zna šta je tradicionalno. Pesma ima prstenastu kompoziciju, stih je eliptičan ( sažet - bez suvišnih reči).

Marin Držić

Šala o Stancu

Ovo je farsa ( niža vrsta komedije), napisana je u stihovima u jednom činu bez mnogo likova i zapleta, a karnevalski je obojena. Radnja se odigrava u Dubrovniku, na trgu, u vreme karnevalskih dana. Likovi su mladi Dubrovčani: Vlaho, Miho, Dživa i seljak Stanac koji dolazi iz Hercegovine,  koji je doneo da proda jare, sir i maslac. Priča počinje razgovorom mladića, koji se hvale noćnim životom i avanturama, zatim, kako im roditelji ne dozvoljavaju da noć provedu u gradu, pa beže kroz prozore. Susret sa Stancem budi u njima želju da se malo našale sa njim, Stanac se žali da ga niko nije primio na konak, te mora biti budan celu noć, da ga neko ne bi pokrao. Dživo govori da je i on trgovac, da je nekada bio star i da se u ovom gradu podmladio, a pomogle su mu vile. Stanac se raduje ovom susretu, veruje mladiću i želi i sam da se podmladi, pošto ima mlađu ženu. Mladići su pripremili igru, doveli su maškare obučene u vile koje se rugaju Stancu i zadirkuju ga što je star, pitaju ga u šta bi voleo da ga pretvore, navodeći neke životinje, a on kazuje da bi želeo da bude mladić. Tu radnja dostiže kulminaciju, "vile" ga vezuju, mažu ga nekakvom mašću i obriju mu bradu. Mladići mu odnose robu, ali ostavljaju novac u vrednosti robe. Stanac je video da je prevaren, zapomaže, no polako se smiruje, jer je video da je dobio novac. Ova kratka komedija je pokazala majstorstvo Marina Držića da oslika jedan period u Dubrovniku za vreme renesanse, napravi lepu šalu i otkrije karaktere mladih ljudi koji žele zabavu, razonodu i naivnost seljaka iz tog doba. 

Onore de Balzak

Čiča Gorio

Roman "Čiča Gorio" ima vrlo složenu konstrukciju u kojoj se paralelno razvijaju i međusobno prepliću tri fabule u čijem su središtu stanari pansiona Voker. Prva fabula se odnosi na čiča Goria. Druga fabula prati život Ežena de Rastinjaka. Treća fabula vezana je za lik tajanstvenog Votrena. Radnja se događa u Parizu u pansionu gospođe Voker. U njemu od trenutka kad počinje radnja romana, boravi sedam stalnih stanara: gospođa Kutir, gospođica Viktorina Tajfer, starac zvani Poaro, gospodin Votren, gospođica Mišono, Gorio i mladić Ežen de Rastinjak. U pansionu je najduže boravio čiča Gorio, nekad ugledan i dobrostojeći proizvođač testenine, a sada predmet ismejavanja svim stanovnicima pansiona. U pansion dolazi Ežen, mladi student koji želi da uspe u životu. Čiča Gorio ima dve ćerke Anastaziju de Resto i Delfinu de Nisenžan, one ga posećuju samo da bi dobile novac. Gorio sve više siromaši, pošto im stalno daje novac, što se na njemu i vidi, skromnije se oblači, hrani, itd. Ežen traži put u visoko društvo u koji ga uvodi tetka koja piše pismo svojoj rođaki Vikontesi de Bozean, koja ga poziva na bal. Na balu Ežen upoznaje groficu Anastaziju ( ćerku čiča Goria), oni se počnu družiti. Tamo vidi čiča Goria koji odlazi, a kada bi primljen, pomenu da živi u istom pansionu gde i čiča Gorio. Nakon čega grof Resto brani slugama da ubuduće puštaju Ežena. Ne znajući reakciju grofa, odlazi kod Vikontese de Bozean gde saznaje ko je čiča Gorio. Votren nudi Eženu svoj plan da ubije brata gospođice Tajfer i da je oženi, jer će onda ona naslediti sva bogatstva svoga oca, ali Ežen ga odbija. Ežen upoznaje drugu ćerku čiča Goria, Delfinu de Nisenžan. Stanari otkrivaju da je Votren odbegli robijaš, poznat pod nadimkom "Laž i smrt". Ubrzo dolazi policija i hapsi ga, stiže poziv za bal od Vikontese de Bozean za Ežena i gospođu Nisenžan. U međuvremenu čiča Gorio se razboljeva i njegove ćerke odlaze na bal ne mareći za očevo zdravlje, sutradan stanje mu se pogoršava, ali mu ćerke i dalje ne dolaze. Uskoro umire i sahranjuju ga samo uz pratnju Ežena, sluge Kristofa i slugu njegovih ćerki.

Likovi

Čiča Gorio

Glavni lik, nosilac slike o tragediji napuštenog oca koji u vremenu u kome živi doživljava sve što vreme nosi. Obogatio se u mutnim vremenima, preprodajući robu po daleko većim cenama nego što ju je kupio. Nije se predstavio stanarima pansiona, bio je okružen velom tajne, tako da su o njemu kružile priče koje nisu bile istinite, a za kćeri koje su dolazile kod njega po novac, stanari su mislili da su žene lakog morala i da on troši novac na njih. Kada je ostao bez žene, potpuno se posvetio kćerima, ne žaleći novac koji im je davao, a nikada se nije pitao gde ga one troše. Ćerke nisu pokazivale zahvalnost za to što ih je novcem uveo u aristokratsko društvo, bivaju nezajažljive i to dovodi čiča Goria do siromašenja. Njegovo siromaštvo biva sve veće, kreće se ka bedi, a kćeri to ne osećaju i ne žele da se odreknu stečenih navika, niti žele da mu pomognu. U sivilu pansiona u kojem živi, jedini čovek koji je cenio požrtvovanost oca i pažnju koju posvećuje svojim kćerima, jeste mladi student Ežen de Rastinjak. Čiča Gorio na samrti govori: "Imaju posla, spavaju neće doći, znao sam ja to tek na samrti saznajemo šta su to deca, a da sam bogat, da sam sačuvao svoje imanje, da im ga nisam dao one bi bile tu, obasipale bi me svojim poljupcima, stanovao bih u nekoj lepoj kući, imao bih lepe sobe, sluge i vatre. One bi bile uplakane sa svojim muževima, sa svojom decom, imao bih sve to, a ovako ništa," Čiča Gorio je primer kako čovek može steći bogatstvo na različite načine ( često na prljav način), ali i primer izuzetne pažnje i ljubavi koju pruža deci u slepom verovanju da novcem kupuje njihovu ljubav, tek na kraju shvata koje je greške napravio, misleći da se novcem može kupiti i najtananija emocija. Vreme u kojem živi ukazuje da je novac gospodar svega i da ljudi ne biraju sredstva da bi do njega došli i pomoću njega pokušali da ostvare neke ciljeve.

Ežen de Rastinjak

On je mladić koji je došao u Pariz na studije prava. Želeo je da poštenim radom stekne ugled i bogatstvo, kako bi pomogao svojoj velikoj i siromašnoj porodici. On je plemić, te je stupio u vezu sa rođakom Vikontesom de Bozean koja mu je pomogla da načini prve korake ka svom cilju i pozvala ga na bal. Ežen biva ismejan od strane aristokratije, zbog svog odela i neuglednih kočija, ali i tada nije odustao, što pokazuje koliko je uporan, odvažan i koliko čezne da uspe u životu. Sem Vikontese, pomoć mu nudi i robijaš Votren koji mu je predložio da se iz koristi oženi, ali Ežen to odbija. On je izuzetno moralna ličnost, ali je u jednom trenutku i on bio zaslepljen sjajem života na visokoj nozi. Od majke i sestara zatražio je svu njihovu ušteđevinu, kako bi se dobro pokazao pred pariskim plemstvom, ipak on je bio jedini koji se sažalio na čiča Goria. Nakon neuspeha koji je doživeo kod grofice Resto, kod Ežena se javlja ljubav prema drugoj Goriovoj ćerki, Delfini de Nisenžan. Ežen de  Rastinjak je od neiskusnog i neiskvarenog mladića u nepravednom društvu, gde su najbitniji novac, prerasta u zrelu osobu, koja se uporno probija ka uspehu.

Votren

Žak Kolen, zvani laž i smrt, koristi lažno ime Votren, jer je odbegli robijaš. On je u stvari pametan čovek, ali tu svoju pamet koristi u kriminalne svrhe. Odbacuje društvene zakone, ali nije običan prestupnik u njemu ima nešto mistično, tajanstveno, što se najbolje ogleda u njegovom prodornom pogledu. Votren je porušio Eženove iluzije pokazavši mu i drugu, mračnu, stranu visokog društva, predlagao mu je razne nemoralne planove za brzo sticanje novca, međutim, do te saradnje koju je toliko želeo nikada nije došlo. Završio je otkriven u svojoj laži i vratio se u zatvor.

U romanu postoji veliki broj likova čiji su životi, nevezano za glavne likove, manje opisani: čiča Goriove ćerke Anastazija i Delfina, vlasnica pansiona gospođa Voker i njeni zaposlenici Silvija i Kristof, žitelji pansiona gospođa Kutir, Viktorina Tajfer, gospođica Mišono, gospodin Poaro, Vikontesa de Bozean i njen ljubavnik, vojvotkinja de Lanže, student medicine Bianšon i još niz likova koji su spominjani nekoliko puta, ali bez podataka.

Dodatak

Ovo Balzakovo remek delo, koje je svrstano u društvene ( socijalne) romane, psihološki roman, roman karaktera jer zadire u misli i osećanja junaka, dao je potpunu sliku pariskog i francuskog društva u vreme prve polovine XIX veka. Balzak slika sve slojeve društva, polazeći od najsiromašnijih. ali pokazuje i puno detalja i puno slika iz, tako zvanog, visokog društva. Uspeo je da ubedljivo pokaže šta se zbiva kod onih koji imaju, kod onih koji nemaju, kod onih koji su zgrešili u ličnosti oca koji ceni da novcem može kupiti ljubav dece, itd. Uspeo je da razotkrije dekor iza kojeg se kriju različiti karakteri, tako zvanog, visokog društva gde vlada privid sreće. lažna harmonija, poroci i ljudske drame koje prerastaju u izopačenost. Sve je podređeno novcu, ličnim interesima, namerama da se ostvare velike dobiti, ogovaranju, podmetanju, likovanju nad tuđom nesrećom, itd. Votren podučen životom i iskustvom kaže: "Oni su u stanju da prodaju svoje žene, svoju decu, porodice o svoju dušu, a sve zbog berze, kocke ili ličnih zadovoljstava." U tom društvu obazrivost i sentimentalnost se ne cene. Bitno je steći novac, a nije bitno kako.

Miloš Crnjanski

Seobe

Ovaj roman se pojavio 1929. godine, a 1962. godine izlazi druga knjiga "Seobe". Radnja romana smeštena je u XVIII  vek, mesto radnje je južna Ugarska, period proleće 1744. do leta 1745. Crnjanski je koristio više izvora kao lično iskustvo da bi napisao ovaj roman, inspiraciju je našao u  memoarima Simeona Piščevića, koji je rodom iz Šida, a koji je bio oficir i ratovao za interese tuđe monarhije, i koji je sa svojim vojnicima ratovao u pojedinim delovima Evrope. Crnjanski je dobro poznavao istoriju svoga naroda i seobe koje su bile stara srpska sudbina. Dobro je poznavao istorijske činjenice koje kazuju o sudbini našeg naroda pre dolaska u ove krajeve i nakon dolaska. Crnjanski je ratovao u I svetskom ratu i to, nažalost, bio je primoran da se bori protiv svoje braće. To gorko iskustvo i strahote koje donosi rat, koristilo mu je da o svim strahotama ratovanja, posledicama i univerzalnim porukama, kazuje u ovom delu. 

U središtu radnje ovoga romana jeste porodica Isakovič, Vuk, njegov brat Aranđel i gospoža Dafina. 

U središtu pripovedanja jeste istorijska drama našeg naroda, a u toj drami zbivanje u porodici i refleksije koje rat donosi porodici. Po svojoj tematici ovaj roman je istorijski, ali je i roman ličnosti, psihološki roman sa puno emocija i autor se koristi stilskim sredstvima, najviše metaforom i simbolima, a sve to čini roman modernim. Roman ima deset poglavlja i prati kretanje slavonsko - podunavskog puka, sastavljenog od srpskih vojnika. Takođe, prati odnos supruge Vuka Isakoviča, Dafine i devera Aranđela posle Vukovog odlaska u rat. Prvo poglavlje se odnosi na ponovni polazak slavonskog puka u novi rat, na ambijent i atmosferu iz kojih se vidi sva tragika srpskog naroda koji se nastanio posle seoba u močvarnim predelima Vojvodine. Slika prirode, atmosfere i ljudi je vrlo sumorna, zatim u narednih pet poglavlja, ali ne uzastopnim nizom, radnja nastavlja da prati puk i njegova kretanja do bojišta. Kretanje puka je kretanje nezavisnosti i nalik na seobu kojoj nema kraja. Vreme dok je Vuk odsutan u Aranđelu se budi ljubav prema gospoži Dafini, uspeva je osvojiti u mirnoj noći. Ljubavni čin nije opisan, na tom mestu je ostala belina. Sagledavši šta se sve dogodilo, gospoža Dafina zapada u halucinacije, povređuje plod u sebi, krvari danima i umire. Smrt gospože Dafine teško pogađa Aranđela. Dok vest o smrti supruge Vuk saznaje na ratištu. Slavonsko - podunavski puk posle iscrpnih ratovanja i lutanja po Evropi, vraća se kući pre početka leta, 1745. godine. Funkcija pripovedanja o puku je o tome da pokaže kakva su i kolika stradanja srpskog naroda, nakon seoba 1690. i 1740. godine. Ratovanje je bio obavezan puk nametnuto od Beča. Slati su tamo gde je bilo najteže i uvek su bili na najgorim položajima, međutim, umesto pohvale, dobijali su prekore. Prema njima se odnosilo kao prema Varvarima koje treba kažnjavati ili pak streljati, zbog najmanjeg prekršaja. Puk najbolje predstavlja srpski narod i odnos austrijskih vođa i vlasti prema njemu, do kraja zapostavljen i ponižen. Bez obzira da li je u pitanju rat ili mir u narodu se ubija svaka misao o boljoj budućnosti, stalno ga držeći od svega što je civilizacijsko. Narodu su namenjene baruštine, kolibe i zemunice i truljenje po vojvođanskim ritovima, umesto da ga prosvećuje, glas ga vraća u neko prastanje.

Ovo je roman o stradanju nacionalnog bića, porodice Isakovič i ljudskih života. Tu je i razmišljanje koje ima univerzalni karakter, a odnosi se na prolaznost lepote, mladosti i sreće. U romanu će čitalac uočiti da čovek vazda traga za srećom, uočiće da čovek beži iz jave u san, da je imaginacija spas za brojna stradanja, lutanja i grubosti koje se javljaju u životu. 

Ovo je roman o fizičkim seobama, a to su: pokreti naših ljudi, traženje boljih uslova za život, ali i stradanja na frontovima širom Evrope pod tuđom zastavom i zarad tuđih interesa. Ovo je roman i o metafizičkim seobama, a to su seobe kojima je biće obuzeto željom da bude u nekim drugim prostorima, koji će doneti mir i blagostanje. 

Likovi

Vuk Isakovič

On je istorijska ličnost. Prikazan je kao čovek umoran od seoba i ratovanja. Beži od stvarnosti, pronalazi se u svojim snovima i čežnjama, otkriva se kao sumatraista. Naslov prvog poglavlja "Beskrajan plavi krug i u njemu zvezda" simboliše Vukovu težnju ka duhovnom sjaju i čistoti. Beskrajan plavi krug simboliše prazninu, ali zvezda je ta koja u njemu simboliše ideal. Vuk sanja o novim seobama, odnosno da se srpski narod iz Vojvodine ponovo vrati u Rusiju. Jednom prilikom kaže za Rusiju: "Bogu Tvorcu molim s' ja da uzrju put svoj i Rusiji pojdu. Ime Rusije! R - jer je roždestvo. U - jer je uskrsenije. S - jer je slavjanska. I - jer je Isusova. J - jer je jedinoslušna. A - jer je... " Praznina je stanje koje Vuk stalno nosi u sebi. Motiv koji se povezuje za njega su motiv praznine, daljine, Rusije, putovanja. Kao krajnji cilj svemu tome javlja se Rusija, ona se javlja i na kraju romana posle svih promašenosti, kada se ponovo vraća kući, gde više nema ničega. Porodica mu je razorena, nema više Dafine, a i nada da se nešto može promeniti u životu je nestala. Ali Vuk je po prvi put osetio zadovoljstvo što je kući. On je čovek nezadovoljstva, svest svog naroda sa kojim korača kroz prazninu, jer ga stalno nagriza nepravda.

Aranđel Isakovič

On se po svom načinu razmišljanja, životnog opredeljenja i samom izgledu, dosta razlikuje od svoga brata Vuka. On je bio snažan, trgovac i kao takav, on je predstavnik novog srpskog građanskog društva. Aranđel je od samog početka zaljubljen u svoju snaju Dafinu. Svesni deo njega je bio uveren da u njegovom ponašanju nema zle namere, ali nesvesni deo je sve više čeznuo za njom. Iako je imao mnogo novca, osećao je prazninu jer je bez žene i ljubavi. On je nezadovoljan i u sebi nosi osećaj neispunjenosti. Sanjao je o nečemu neprolaznom, a doživeo je pad, naročito od trenutka kada gospoža Dafina umire. Kada se Vuk vratio, izgubljen i u stidu, bratu nije izašao u susret, što ga je povuklo u još veću prazninu, u novi beskrajni krug, ali bez zvezde u njemu.

Gospoža Dafina

Jedini lik koji gospodstvom svetli u romanu, ona je pasivna ličnost, ona je tip fatalne žene, neodoljiva je, u sebi nosi nešto strastveno, u oblinama, očima i stasu. Njena lepota se stalno menja bivajući nekako drugačija. Prve godine Dafininog života sa Vukom bile su u znaku istinske ljubavi i bliskosti. Međutim, kad je Vuk otišao u rat, ona postaje predmet žudnje svog devera. Prihvata igru sa deverom, iako je osetila neminovnost onoga šta će se desiti i dogodilo se posle njegovog prevrtanja lađe u reci. Prošavši put od devojačkog života do greha sa deverom, ona je shvatila svu promašenost svog života. Nakon svega toga osećala je umor, u jednom trenutku je čak bila ravnodušna. Od košmarnog stanja i slika, gospoža Dafina će pasti sa kreveta i ostati dugo povređena sa kobnim posledicama. Iščezla je njena lepota, ona se gadila na samu sebe i umire sa prazninom u sebi, ostavljajući prazninu i za sobom u dušama Vuka i Aranđela.

Dodatak

Ovaj roman se odlikuje osobenim stilom kojim Crnjanski dočarava određene životne situacije, služeći se stilskim sredstvima, najprimerenijim, podređenim deskripciji ili slici stanja. Jezik je bogat određenim oblicima pojedinih rečenica, zatim starih izraza kojima je dočarano vreme i naročito osećanja. Crnjanski se služi komparacijom, metaforama i simbolima, što ovu prozu čini često lirskom. Čitajući ovaj roman lako se uočava autorova antiratna poruka, jer dovoljno je da rat bude prikazan u svim strahotama koje nosi, pa da saznanje o tim strahotama bude opomena da se one ne čine i da je mir jedino stanje u kojem čovečanstvo može da prosperira. Rat nosi propast porodice i sve ono što je stvarano decenijama, može da propadne u jednom trenutku. Čovek, porodica, društvo, narod, ima svoje ambicije, ima svoje želje, teži ka nečemu što će biti lepše od postojećeg. Simbolika koju nosi beskrajni plavi krug, a u njemu zvezda može se odnositi na svakog pojedinca, porodicu, društvo, narod. Zvezde su bile vodilje i u fizičkom smislu ( orijentacija) i metafizički. Plavi beskraj jesu daleka, mirna prostranstva u kojima će čovek naći zadovoljstvo, a zvezda je cilj kojem se teži. U romanu je to velika pravoslavna Rusija, želja Vuka Isakoviča i njegovog roda. Ona treba da zameni baruštinu u kojoj se njegov narod nalazi, da zameni ratovanje za tuđina i da donese večiti željeni mir.

Jovan Sterija Popović

Tvrdica - Kir Janja

Sterija je za ovu komediju mogao naći inspiraciju u antičkoj književnosti kod Plauta u njegovom delu "Zlatni ćup", u komediji "Tvrdica" Molijera, a moguće i u Držićevoj komediji "Skup", ali je sigurno da je lik glavnog junaka gradio na osnovu likova iz svoje okoline u kojoj je bilo tvrdica, Grka i Cincara poznatih po svojoj štedljivosti i tvrdičluku. 

Kir Janja - lik

Sve apsurdne situacije koje se dešavaju u Kir Janjinom životu, ilustracija su njegovog karaktera, a taj karakter je psihološka izopačenost. Sterija je sliku ove ličnosti, preuzete iz stvarnosti, doveo do apsurda da bi podsmeh bio što naglašeniji. Kir Janja je otuđen od ljudi, a najdraže "društvo" su mu novci kojima se obraća kao najmilijem. Živi za "špekulaciju", a sve što nije u skladu sa onim što on zamisli, za njega ne postoji. Kir Janja je patrijarhalan čovek, ljubomoran i staromodan. On voli zatvoren život i svaki dolazak u kuću bilo koga, smatra štetnim. Kir Janja je komična priroda, ali i nesrećna ljudska sudbina. On ne zna za radost, ljudsku dobrotu i sve ono lepo što život pruža. Sterija ga žestoko kažnjava i time pokazuje čitaocu, odnosno gledaocu, da je besmisleno ugledati se na takve ličnosti.

Žan Batist Poklen - Molijer

Tvrdica

U komediji gledalac postaje svestan određenih mana i poruka junaka komedije, te se opredeljuje protiv njih učestvujući u smehu koji izaziva glavni junak svojim ponašanjem  i osobinama. Gledalac ako neke od tih mana otkrije u sebi svakako će pokušati da ih otkloni. U komediji naravi u kojoj je "glavni junak" neka osobina kolektiva, to će takođe delovati na gledaoce, ali je upečatljiviji utisak ako imamo junaka, nosioca radnje. 

Tvrdica je klasicistička komedija napisana u pet činova, osnovna tema ove komedije, ali od te teme polazi celokupna radnja, jeste gramzivost i tvrdičluk. Ova komedija je napisana pod uticajem stvaralaštva starorimskog komediografa Plauta i njegovog dela "Lonac". Molijer svog junaka Harpagona provodi kroz niz neočekivanih komičnih situacija, da bi što ubedljivije pokazao njegove osobine u svakoj situaciji. Harpagon je trgovac i špekulant, koji se ne razlikuje od drugih predstavnika svoje klase. Ali kako uvećava svoje bogatstvo, tako se u njemu sve više razvija pohlepa, sebičnost i tvrdičluk. Usredsređen je na gomilanje novca, postaje bezosećajan prema okolini, zaboravlja i na decu, rođake i prijatelje. Nije više štedljiv, već postaje rob novca i plaši se svake mogućnosti da i najmanje izgubi, postaje bolestan do te mere da kada bi morao da bira između čoveka i novca, izabrao bi novac. To je bolest koju je teško izlečiti i zbog koje trpe ljudi koji se nalaze u okruženju takvog čoveka. Novac gospodari Harpagonom i svako saznanje da je nešto izgubio ili da može izgubiti, dovodi ga u još težu situaciju, tada njegovo ponašanje postaje potpuno nekontrolisano. Za njega ne postoje prijatelji i rođaci sa kojima će biti u prisnom razgovoru, jer on može biti intiman samo sa novcima. Došao je u situaciju da više ne poseduje on novac, nego novac poseduje njega. Sumnjajući u svakoga on muči okolinu, ali i sebe. Molijer je imao izrazito negativan odnos prema tvrdičluku ( a i sam je bio siromašan), smatrao je tvrdičluk štetnom pojavom, a tvrdice psihološki deformisanim ličnostima, te je stvorio lik Harpagona koji će opominjati sve one koji imaju njegove osobine i time je stvorio svevremenski lik, jer tvrdica je bilo, ima ih i biće. Harpagon je u mnogim situacijama smešan, u nekima izgubljen, a često nesrećan. Njegova pojava uveseljava gledaoce, koliko i rastužuje i otrežnjuje. Harpagonov lik je pouka koja bi trebala da kaže čoveku da bude racionalan, da bude štedljiv, ali da novac koristi u svoju korist, a ne da posedovanje novca preraste u strast, gramzivost i tvrdičluk, jer tada se gube prijatelji, rođaci i što je najgore, tada čovek postaje bezdušan. 

Dragoslav Mihailović

Kad su cvetale tikve

Kratak roman sa prilično jednostavnom fabulom, ispovednog karaktera, narator je glavni lik Ljuba Sretenović, šampion ili Ljuba Vrapče, kako su ga zvali. Nekadašnji prvak u boksu, a sadašnji ( tadašnji) jugoslovenski emigrant u Švedskoj. On priča svoju priču o odrastanju u nasilnom kraju, o boksu i napredovanju u karijeri, o događajima koji su zadesili njegovu porodicu i njega, o njegovoj osveti Stoletu Apašu i bežanju u Švedsku. U Ljubi se bore dve sile nostalgije koja ga vuče ka domovini i strah od kazne zbog ubistva koje je počinio. Likovi su prikazani onoliko koliko su neposredno prisutni u životu glavnog junaka, Ljube Sretenovića šampiona. Odrastao je u društvu mangupa i svi njegovi drugovi su bili skloni tučama, krađama, podvalama i prevarama, ali Ljuba je uvek bio malo po strani. Ovo je društveni ili socijalni roman.

Ivan Gundulić

Osman

Ovaj spev ima dvadeset pevanja, a nedostaju četrnaesto i petnaesto, koje je kasnije dopunio Ivan Mažuranić. Tema ovoga epa je istorijska, to jest rat između hrišćana i Turaka i to bitka kod Hoćina između Poljaka i Turaka. Ovaj ep ima širi značaj, nego samo opis bitke, on je slika ljudskih sudbina, a povod za tu sliku jeste ovaj rat. U središtu priče je mladi Osman koji je, što je bio čest slučaj u ono vreme, zbacio sa prestola svog strica Mustafu. Kako je bio mlad i ambiciozan, Osman je skupio veliku vojsku i krenuo da osvoji Tursku, ali je kod mesta Hoćina doživeo veliki poraz. To je dovelo do pobune u Turskoj vojsci, te je Osman zbačen sa vlasti, a na presto se ponovo vraća svrgnuti sultan Mustafa. Gundulić je koristio ovu bitku kao osnovu koja mu je poslužila da veliča pobedu hrišćana nad Turcima, ali i da pokaže kako se ljudska sudbina menja i kako je sreća varljiva. Poljski junak kraljević Vladislav vodio je svoju vojsku i izvojevao pobedu, što ga je činilo slavnim u Evropi. Gundulić je ovim epom, sledeći učenja crkve, želeo da pokaže kako je na ovom svetu sve prolazno.

Džordž Gordon Bajron

Putovanje Čajlda Harolda

Junak ove poeme jeste vitez i lutalica, a u potpunosti oličava pesnika, tako da je on Čajld Harold pesnikovo drugo "ja", a čitava ova poema moglo bi se reći da je Bajronov dnevnik u stihovima. U početku pevanja Bajron govori u trećem licu, a kako radnja odmiče pesnik se u potpunosti poistovećuje sa njim. Čajld Harold nezadovoljan stvarnošću, ostavlja sve što mu je blisko i putuje. Oprašta se od domovine u atmosferi koja je potpuno romantičarska. U duši mu je nered, nemir, bura, te se pesnik služi jezičkim sredstvima koja to dočaravaju, a to su glagoli ( huče, riču, grakću...). Ostavlja domovinu u mraku, ali sa tugom u duši, i odlazi u nepoznato. Poema je epsko - lirska forma u kojoj postoje događaji, priča, naracija, ali i snažna osećanja. Ovu poemu prati povišen ton i patetika, a što je karakteristika romantičarskog pevanja.

Šandor Petefi

Sloboda sveta

Osnovni motiv u ovoj pesmi je sloboda i to sloboda celoga sveta, pesnik oseća probleme potlačenih i želi da im pomogne da se oslobode ( svetski bol). U celoj pesmi oseća se revolucionarno raspoloženje, što je odlika i drugih romantičarskih pesnika. Pesnik ne želi da umre kao bespomoćno biće u krevetu, nego želi da skonča na bojištu kao borac za slobodu sveta. Petefi je u ovoj pesmi naslutio sopstvenu smrt i načinu na koji će umreti. Služi se snažnim pesničkim metaforama, slikama u kojima su reči sloboda, boj, krv, truba, mačevi, topovi, pobeda, atovi, krv i leš, itd. Optimista je kad razmišlja o pobedi, a ne želi da se u smrti odvoji od drugih boraca, već želi da počiva zajedno sa njima. Pesma je ispevana u pet nejednakih strofa sa nejednakim stihovima, a dužina stiha odražava pesnikovo raspoloženje. Pesma je himna slobodi celog čovečanstva, a u njoj se oseća Bajronov uticaj koji je sam završio svoj život u zemlji koja se borila za slobodu.

Đura Jakšić

Veče

Pesma je elegičnog raspoloženja, ispevana je u obliku dvopeva ili dijaloga između pesnika i dela prirode ( ptice), što je bitan element romantičarske poezije. Pesnik tužan zbog odnosa koji vladaju među ljudima, traži sagovornike u pticama jer želi nekome da iznese svoju tugu, a siguran je da će ga one "slušati". Delovi pesme koje izgovara pesnik su dužeg stiha, jer njegovo iznošenje jada kojim je ophrvan ili koji nosi u sebi, jeste duže, ubedljivije, te je i stih tome prilagođen. Deo pesme koji "pripada" pticama je rečen onomatopejski ( podražavanje cvrkuta). Ova komponovana pesma sugeriše čitaocu raspoloženja sagovornika, promena ritma doprinosi dinamičnosti pesme i pojačava raspoloženje pesnikovo, ako je pažljivi čitalac oseća. Ptice ne mogu da otklone jad pesnikov, ali svojim cvrkutom ublažavaju ono što on u sebi nosi. Dugi stihovi ( pesnikov govor) sugeriše elegičnost, kratki stihovi ( cvrkut ptica) uvode pesmu u ditiramb ( pesme posvećene prirodi). Pesma je bogata stilskim figurama apostrofom, asonancama, onomatopejom i metaforama.

Ponoć

Pesma "Veče" nastaje u smiraj dana i pesnik nalazi sagovornike među pticama, a pesma "Ponoć" nastavlja ispovest pesnika koji u svojoj spoznaji koliko je zlo među ljudima, dolazi u halucinantno stanje, jer ponoć je doba kada se čoveku pričinjavaju razni glasovi i kada u određenom stanju bunila, zamišlja sagovornike kojima želi da se ispovedi. Zamišljeni sagovornik je majka, davno umrla, ali uvek sagovornik koji pruža utehu i ovom prilikom u zamišljenom dijalogu majka ga teši, ali njegovo razočarenje u ljude je toliko da on majci kazuje niz loših osobina koje ljudi imaju, a koje je sam osetio na sebi, tako da su njegove konstatacije da je zlo toliko jako i ne može da nađe utehu. Pesma kazuje ličnu dramu pesnikovu, a razočaranje u svakodnevnicu izražena je i kod drugih pesnika Evropskog romantizma. Po formi, pesma nije podeljena u strofe, ali se stihovi rimuju  i pesma je bogata stilskim figurama: asonanca, metafora, personifikacija, asindet i polisindet, poređenje, hiperbola i gradacija. Iako je pesma elegična, pesnik je svojim razmišljanjima o prolaznosti života i odnosima među ljudima, pesmu svrstao i u refleksivne ( misaone) pesme.

Otadžbina

Ovo je jedna od najznačajnijih rodoljubivih pesama u srpskoj književnosti. Simboličnim nazivom ove pesme, pesnik kazuje svoj odnos prema otadžbini koja je za njega biće, osećaj pripadnosti, sloboda. Pesma se sastoji od tri celine u kojima dominira kamen kao simbol čvrstoće i granice.

Svojstva kamena kroz pesmu:

1. Kamen kao međaš, transformiše se u piramidu od kostiju predaka koji su, kako pesnik kaže, "vojno slagali" svoje kosti, koje postaju busija ( zaseda) iz koje će se braniti otadžbina.
2. Transformacija kamena u bedem koji simboliše neprobojnost granice i koji je građen snagom i voljom onih koji brane otadžbinu.

Pesma je intonirana pomalo patetično, uzvišeno, svečano emocionalni naboj u pesmi ( rodoljublje) postiže se stilskim figurama i upotrebom pojedinih glasova, posebno. Dominiraju i personifikacija, hiperbola, gradacija, epiteti, poređenja i apostrofa. Ova pesma jeste napisana u određenom vremenu, koje karakteriše početak borbe za konačno oslobođenje od Turaka, ali ona ima svevremensku vrednost i u idejnom i u estetskom smislu.

Ep o Gilgamešu

Ep o Gilgamešu je 300 godina stariji od Ilijade i Odiseje. Gilgameš je napisan na dvanaest glinenih ploča, svaka ploča odgovara jednom pevanju. Tema ovog epa je Gilgameš "čovek bola i radosti", kralj Uruka, bog i čovek. Ep u sebi nosi niz svevremenskih ( univerzalnih) poruka ili vrednosti od kojih su najbitnije prijateljstvo, prolaznost, strah, emotivnost, razna saznanja o životnim problemima i preprekama i volja da se oni savladaju. 

Ovo je ep o smrti i životu, o snovima i strahovima, o ljudskoj moći surovosti, ali i ep o potrebi ljudskoj da ima prijatelja, da sa nekim deli dobro i zlo, da je prijateljstvo iznad svega i da ono čini čoveka srećnim. Sve ove univerzalne vrednosti ovoga dela uočavamo kroz život Gilgameša i to u dva razdoblja. U prvom razdoblju on je gospodar života i smrti, od njega zavisi sve u zemlji kojom vlada. Kada upoznaje prijatelja Enkidua, Gilgameš više ne upotrebljava samo ličnu zamenicu "ja", već češće govori "mi". Postaje čovek emocija sa osobinama ljudi koji osećaju i to osećanje postaje sve snažnije, prerasta u patnju i bol kada gubi prijatelja. Nad osećanjem bola, javlja se osećanje straha, jer shvata da je gubitak prijatelja pokazatelj da je sve u životu prolazno, da se smrt ne može izbeći i da se čovek mora pomiriti sa tim. Enkidu je lik koji je probudio osećanja u Gilgamešu, žena mu je pokazala život, a snagu je koristio sa prijateljem. Njegovim odlaskom, probuđena je iskonska želja u Gilgamešu, sada čoveku, da potraži lek koji će doneti besmrtnost. No, poslednje slike u ovom epu kazuju da je to traganje besmisleno.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Ana Karenjina

Tolstoj je ovaj roman pisao duže vreme i jedan istinit događaj ga je inspirisao da ga završi, kako je njegova žena zapisala, da prikaže ovu ženu samo kao nesrećnu, a ne kao i krivu. Kada se ovaj događaj zaista i zbio Tolstoj je napravio delo iznad ličnog događaja nesrećne žene, napravio je univerzalno delo u kojoj je istorija porodice, vremena i kretanja u tom vremenu. Moto za svoje delo Tolstoj je uzeo iz "Novog zaveta - Poslanica Rimljanima - Apostola Pavla". "Moja je osveta i ja ću je vratiti." Roman je podeljen u osam delova i dvadeset-tri glave. Osnovu romana čini tema koja se odnosi na probleme u braku u modernom društvu, ali i probleme koji se javljaju u čoveku koji se bori sa predrasudama svoga vremena, a to čini univerzalni problem. Uvodna rečenica svedoči da su brak i porodice tema romana: "Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način." Odnos muškarca i žene jeste sveveremenski problem i može se u različitim vremenima na razne načine govoriti o tom problemu. 

U romanu prati se radnja paralelno tri porodice: Oblonski, Karanjin i Ljevin. Čitalac će pratiti zbivanja i u porodici Ščerbacki i porodice Vronski. Dominiraju odnosi u porodici Karenjin i Ljevin.

Fabula romana

Radnja romana smeštena je u 70-oj godini XIX veka, u bogate krugove Petrovgradskog društva, paralelizam radnji sretan brak Ljevina i Kiti, te tragična veza Ane i Alekseja. Pisac koristi kao komentar i jedne i druge. Roman počinje scenom kada Ana dolazi kod svog brata Stive Oblonskog kako bi spasila njegov brak, jer mu je žena Doli saznala da je vara sa guvernantom, ona uspeva pomiriti zavađene strane. Anin brak sa Aleksejem je koristan, pun razumevanja, ali bez ljubavi. Radnja romana zapliće se plesom organizovanim za Petrovgratsko visoko društvo. Kiti, Dolina mlađa sestra, dolazi na ples očekivajući da je Vronski zaprosi. Međutim, ples je bio veliko razočarenje za Kiti i neočekivani ushit za Anu. Kada je videla zaljubljenost u očima Vronskog, Ana napušta ples i drugog dana putuje iz Moskve. Vronski koji je prvi put zaljubljen, prati je i saopštava joj svoje namere, Ana iako dobra majka i žena, neće se moći suzdržati. Njih dvoje su se često viđali. U početku je veza bila odobravana od strane društva, jer je njima prirodno da dame imaju nekog za flert, ali kada to postaje ozbiljno bivaju osuđeni. Karenjin moli Anu da sakrije vezu zbog svog ugleda u društvu, Ana ostaje u drugom stanju i to saopštava Vronskom. Ona priznaje svoju vezu mužu i brani svoju ljubav. U međuvremenu rađa devojčicu i u bunilu moli muža za oprost. Karenjin prihvata dete kao svoje. Međutim, nakon toga, Ana povlači sve što je rekla i putuje sa Vronskim i ćerkom u Italiju. Ostavlja sina, jer joj Karenjin ne dopušta da ga povede. Vronski napušta karijeru i zajedno se vraćaju u Rusiju, jer Ana oseća grižnju savesti zbog napuštanja sina. Upada u kuću i odlazi sa dečakom, kojem je rečeno da mu je majka mrtva. Vronski je u Rusiji rado prihvaćen u društvenim krugovima, ali Ana će doživljavati poniženja i svi će joj suditi što se pojavila u operi. Na kraju se povlače na seosko imanje, međutim, njihov odnos postaje sve mračniji, nesvesno se otuđuju jedno od drugog, zbog propuštenih poslovnih prilika Vronskog i zbog činjenice da njegova ćerka nosi prezime Karenjin. Traži od Ane da se službeno razvedu. Karenjin koji je u međuvremenu pao pod uticaj grofice Lidije Ivanovne, ne pristaje na razvod. Ana čezne za sinom, postaje sumnjičava, patološki ljubomorna. Osećajući njegovo rastuće nezadovoljstvo, podsvesno kažnjava Vronskog zbog odvojenosti od svega na šta je navikla, vođena histerijom i teškim psihološkim stanjem baca se pod voz. Vronski užasnut tragičnim krajem svoje ljubavi, dobrovoljno se prijavljuje u srpsko - turski rat kako bi poginuo. Paralelno sa ovom radnjom odvija se veza Kiti i Ljevina. Razočarana Kiti se razboljeva, doktori njenoj iscrpljenoj duši predlažu putovanje u inostranstvo. U Nemačkoj se oporavlja i zaboravlja za Vronskog. Drugi put kada je Ljevin prosi, ona prihvata. Njihov brak je vrlo zreo, pristojan i lep. Ona rađa sina Dimitrija. Kiti pokazuje svoju snagu i kvalitet negujući Ljevinovog brata Nikolaja. Ljevin u braku sa Kiti doživljava mir sa samim sobom, pronalazi smisao i značenje života.

Likovi

Ana Karenjina

Odmah na početku se pokazuje kao ličnost postupaka, misli, osećanja i takva će biti tokom cele priče. Udavši se bez ljubavi za mnogo starijeg visokog državnog činovnika, Alekseja Karenjina, pametnog i korektnog čoveka. Ona se posle nekoliko godina braka ludo zaljubila u mladog oficira Vronskog, predstavnika visokog društva. Kroz ceo roman će se ratovati između uverenja da ništa nije kriva i osećanja koje ponekad javlja da je kriva i grešna. Odnos Ane i Vronskog bio je sve jasniji u sredini u kojoj su se kretali. Karenjin opominje Anu, ali ona njegove reči prima hladno. Mužu priznaje da voli Vronskog i da je njegova ljubavnica, posle toga oseća neprijatne poglede okoline, neprijatne osmehe i ružne komentare. Shvatila je sav užas svog položaja i bolelo ju je nerazumevanje sredine. O njenoj krivici ima različitih mišljenja, neki osuđuju njene postupke, dok drugi u Ani vide žrtvu lažnog morala sredine u kojoj je živela. Ona ne ispunjava do kraja svoje porodične i majčinske obaveze, ljubavi i ličnoj sreći podređuje sve. Za nju je ljubav život, sebična je jer od Vronskog traži da zbog nje zapostavi porodicu, prijatelje i službu, radi svoje sreće uništava život muža i sina, grešna je zbog onog što je učinila. Nanela je bol svojoj porodici, ali i samoj sebi. 

Aleksej Karenjin

U priču ulazi isto kad i Ana Karenjina, on je obrazovan, pametan čovek, život vidi isključivo u određenim klasnim normama sa kojima se istovećuje i gubi ljudsku suštinu. On je radan, posvećen poslu, odgovoran, iako ima visoku društvenu funkciju nije birokrata. U braku je sa Anom koja od njega traži iskrenost i toplinu, a Karenjin je sposoban to da joj pruži, za njega je brak sa Anom samo izvršenje jedne društvene norme. A ta norma podrazumeva i određenu distancu između članova. Ni jedna istina za Karenjina ne postoji dok nije otkriveno u javnosti ili dok je počinilac ne prizna. Ana mu je priznala da je sa Vronskim stupila u intimni odnos, ali Karenjin se pojavljuje sa Anom u društvu, jer njihov brak nije poništen. Karenjin je čak prihvatio Vronskog i Aninu ćerku, posle tragično završene njihove ljubavi, jer njihov brak nije razveden. Karenjin brani Anu i pati, gadeći se situacije u kojoj se našao.

Stiva Oblonski

Predstavnik aristokratskog društva koje se raspada, neodgovoran je i nemaran prema svemu što čini život i njegov društveni i službeni položaj. On je dobrodušan i veseo čovek, svuda i uvek bez mane i laži , ženu vara sa guvernantom svoje dece, priznaje joj svoj greh, moli za oproštaj i daje reč da to više neće raditi, ali ne može i da održi reč. Uživa u zabavama kao što su lov, balovi, jelo i piće po otmenim restoranima, ali nije sposoban da zaradi onoliko koliko može da potroši. Zbog toga počinje da prodaje ženino imanje i počinje da propada, a da toga nije ni svestan.

Konstantin Ljevin

Njegov lik se ostvaruje u romanu u tri plana: intimnog, društvenog i filozofskog. Zaljubljen je u Kiti. Poraz u toj ljubavi, razočarenje, zatim oživljavanje ljubavi, borba za Kiti i brak. Ljevin je seoski plemić, bavi se gazdinstvom, teži da unapredi rad nad domaćinstvom i prezire državnu službu. Trudi se da motiviše neprosvećene seljake. Njegov lik se ostvaruje kroz njegove misli o životu i svetu, kroz moralne dileme koje ga muče od početka do kraja.

Darja Aleksandrovna i Kiti

Njih dve su primer smernih i porodičnih žena, dok je Ana Karenjina jedini lik koji se otvoreno suprotstavlja ustaljenom društvu.

Aleksej Vronski

Potiče iz Petrovgradske porodice, obrazovan je, pametan i mlađi od Ane, ovako je opisan: "Vronski je bio crnomanjast čovek, snažno građen, sa dobroćudnim, lepim, spokojnim i čistim licem. U njegovom licu i pojavi, okratko potkresane kose i uvek izbrijane brade, do širokog mundira koji kao da je prvi put obučen, sve je bilo prosto i u isto vreme elegantno... Elegantan, lep, smeo, velikodušan, veseo da se odaje bez ustezanja svakoj strasti i da sve ostalo ismejava." On je predstavnik mladih koji se sa strašću i arogancijom odnose prema životu često su ironični, ali on uspeva da bude zabavan, ima mnogo uspeha kod žena, no nikada nije pomislio na ženidbu, niti je mislio sebe da stavi u okvire porodičnog čoveka. Porodični život mu je bio nešto tuđe i neshvatljivo. Često je pokazivao znake sujete i sebičnosti. Bio je čovek koji je navikao da mu se ispuni svaka želja, samouveren do te mere da razmišlja da ima pravo na sve. Želeo je da uspe u karijeri i da bude nezavisan, tako da mu je čak i veza sa Anom, i pored toga što ju je voleo, ponekad predstavljala smetnju jer ugrožava njegovu slobodu. U Anu se zaljubljuje iskreno, čak je i pomišljao u jednom trenutku da sa njom ode iz Rusije, napusti karijeru i da se oženi. U jednom trenutku pomišlja na samoubistvo, jer se pored Anine postelje suočio sa duhovnom snagom Alekseja Karenjina. Kada su dobili devojčicu, on predlaže povratak u Rusiju, no Ana to odbija jer smatra da ne bi mogla da izdrži pritisak javnosti zbog vanbračne veze i dece rođene u njoj. Dolazi do nesporazuma i do sve većeg egoizma Aninog, tako da Vronski iako je voli napušta sve. Posebno pogođen njenom smrću, odlazi u Srbiju da se bori protiv Turaka gde će i poginuti. 

Tolstojeva razmišljanja o glavnoj junakinji i poruke romana

Ima razmišljanja da je Tolstoj na strani glavne junakinje, da ona ima prava na ličnu sreću i zato lepo opisuje njen fizički izgled i inteligenciju. Veliki nemački pisac Tomas Mor i neki drugi stvaraoci misle da optužbe nisu upućene Ani, već društvu, koje ne može da shvati prava čoveka na emocije, koje je licemerno i često sujeverno. Neka razmišljanja se kreću da se Anina krivica vidi u tome što je htela ljubav i slobodan život, pa je zbog toga osuđivana, te je kažnjava sam život u kome je san poražen od jave. Tolstoj je, po mišljenju Dostojevskog, hteo da pokaže da ne postoje apsolutno čisti ljudi. Prema tome ni Ana ne može biti sasvim čista. Zbog toga ljudi i nemaju pravo da sude o njoj, jer su i oni grešni kao i ona. Na Gospodu je da presudi ko je i koliko kriv. Neki teoretičari poput Šklovskog razmišljaju da je Tolstoj izabrao ovakav kraj Anin, zato što je zavolela i zato što nije našla čoveka koji bi bio dostojan njene žrtve. Jedan od tumača Tolsojevog dela, za koga se smatra da je Tolstoj delimično prihvatio, kaže: "Ne može se razoriti porodica, a da joj se ne nanese nesreća: na toj nesreći ne može se izgraditi nova sreća... brak je ipak jedina forma ljubavi u kojoj je osećanje spokojno, prirodno i nesmetano i formira se stabilna veza među ljudima i društvom, a zakasneli zanos strasti, kao posledica stare laži kada je razruši, neće time ispraviti ništa već će samo dovesti do konačne propasti." Postoje mišljenja više tumača Tolstojevog dela, da on ne osuđuje Anu, a ta tvrdnja se potkrepljuje zabeleškom Tolstojeve žene, Sofije: "Da mu je zadatak da načini ovu ženu nevinom jadnicom." Ako je takva namera i postojala, ona je pomerena i onim što su činili Vronski i Ana, suprostavljanje, život Ljevina i Kiti i razmišljanje Anine snahe Doli. Čini se da je najbliže istini ono gledište koje se bavi tezom da u Tolstojevom odnosu prema Ani ima neodobravanja indirektne veze. Njene postupke osudili su muž i sin, njena snaha, pa i ona sama. 

Milovan Glišić

Glava šećera

Ova pripovetka pripada realističkim pripovetkama, a tema je uzeta iz društvene stvarnosti Srbije druge polovine XIX veka. U užem smislu tema je "Glava šećera" kao sredstvo korupcije i pljačke seljaka u to vreme. Glišić će uočiti i kritikovati: birokratiju koja se bahato odnosi prema selu i seljaku; pojava zelenaša i odnos zelenaša prema seljaku, sprega zelenaša i vlasti; vlast i inteligencija ( učitelji, popovi); selo postaje plen zelenaša i ljudi iz grada. Kroz celu priču prati se sudbina seljaka Radana Radanovića koji je tipizirana ličnost, jer predstavlja sve seljake toga vremena. Kompoziciju ove pripovetke čine četiri dela. 

Prvi deo se sastoji od tri slike. Naslovi njih mogu biti:

1. Radan se vraća iz grada i razgovara sa profesorom
2. Radan u kafani i kafanski razgovori
3. Gluho doba noći i Radanov doživljaj sa crnim detetom

Drugi deo pripovetke kazuje narator o započetom putu glave šećera, a za nju će se vezati i lične drame pojedinaca i kolektivna sudbina seljaka. Kapetan Maksim i pratilac Đuka preprodajući ovu glavu šećera stiču znatno imanje, jer kapetan lukavo uzima mito verbalno se odupirući, a stvarno dere kožu seljaku slično, a i više no zelenaški. 

Treći deo pripovetke sastoji se iz dva dela:

1. Slava kod Uzlovića
2. Susret kumova u noći na mostu ( Radan i Mato)

Četvrti deo radnja se odigrava u kafani, završna priča u ovoj pripoveci u kojoj će pandur Đuka posle određenog vremena koje je proteklo ispričati kako je glava šećera "putovala" iz ruke u ruku, ispričaće kako ga je kapetan "oštetio", kako je Radan ubio Uzlovića ( inspiraciju za ovu priču pandur je našao u trenutku kada se Radan pojavljuje u kafani kao robijaš), kako je stradala porodica Radanova. Ta slika je sumorna, kafana ostaje prazna, čuje se vetar i sve je to simbolika perspektive koja ne obećava ništa dobro i u kojoj stradaju valjani, a bogate se bezobzirni. 

Glišić otkriva sliku tadašnjeg sela u kojoj je neprosvećeni i sujeverni seljak iskorišćen, jer ne može da se snađe u novonastalim društvenim i ekonomskim prilikama u kojima caruje korupcija i bezčašće. Iako je nastala davno u priči čitalac uočava svevremenske poruke koje se najubedljivije osećaju u odnosima među ljudima i čestoj pojavi eksploatisanja čoveka od strane čoveka, a sve je to najčešće uslovljeno nesnalaženjima jednih i brutalnim odnosima prema njima drugih. Ova pripovetka je primer realističkog gledanja na zbivanja u određenom vremenu i određenoj sredini, ali i primer sagledavanja opštih problema koja se u društvima javljaju.

Franc Kafka

Proces

Kafka je smatrao sebe čovekom koji je posmatrač i kako je i sam rekao, osuđenik. Na nastanak ovog romana, prikaz sudbine Jozefa K., oblikovanje sveta i dešavanje u romanu, uticao je položaj Kafkin kao Jevrejina koji govori nemački jezik, a živi među ljudima koji ga ne prihvataju. Postoje i mišljenja da je društvo u kojem je živeo i birokratija austrougarske monarhije u kojoj nema slobode za pojedince. Postoji verovanje da se zbog krutosti njegovog oca u porodici preneo svoj doživljaj i na društvo, birokratiju, vlast i tiraniju. Ovo je moderan roman, ekspresionističko delo u kojem je jasna slika otuđenosti u svetu, zatim u romanu su slike nelogičnih pojedinosti pa se stvarnost doživljava kao nestvarna, kao fantastika. Kafka je dao deo vremena koji je sastavljen od mnogo trenutaka i to je određena subjektivna slika brojnih nesklada i sukoba bića i sveta. Caruje zlo, a biće je stradalnik.

Sadržaj romana

Jozef K. je običan činovnik koji svesno obavlja svoju dužnost i živi uobičajenim životom. Iznenadno hapšenje bez objašnjenja i bez odvođenja iz stana nije poremetilo njegov svakodnevni život, ali isleđenje i odlazak u sud, odnosno mračne prostorije u kojima su svi u crnom, dovodi glavnog junaka do jedinog bunta u romanu i on proklinje sudije, kazuje im da su korumpirana banda, a publika čas odobrava, čas negoduje. Kazivanje Jozefa K. u ovom delu procesa učiniće se da se javio čovek koji se bori protiv zla, ali to je jedina njegova pobuna. Jozef K. će uočiti da se sve odvija u mraku i uz mnogo poniženja. Svi naredni razgovori koje će voditi sa ujakom, advokatom, slikarom, trgovcem, sveštenikom dovešće ga do razmišljanja da svetom vlada laž i svestan je besmisla u kojem se našao i nemogućnosti da se odbrani. Na kraju romana glavni junak završava smrću, bez presude, bez žalbe i na način kojega se Kafka plašio i o njemu pisao u svom dnevniku

Jozef K. - lik

Jozef K. je jednostavan čovek, činovnik čija je svakodnevnica svedena u rutiniran i sterilan život, povučen je i bezvoljan, u njegovom odnosu sa ljudima nema nežnosti i topline, nema otvorenosti prema ljudima, nema srdačnosti i prostodušnosti. On nema nijednog prijatelja za kojeg bi se vezao uzajamnim poverenjem; u razgovorima, ako ih ne izbegne, suv je i bezvoljan, u odnosu sa ljudima je odbojan - gadi se na ljude koje sreće, sa kojima opšti. Nesposoban je za ljubav i uspostavljanje ljubavne veze. Održava vezu sa prostitutkom Elzom, pokušava da osvoji gospođicu Birstner, spreman je za ljubavnu vezu sa ženom sudskog poslužitelja, njegove ljubavne veze su nemotivisane. Jozef K. je neambiciozan i nezavisan od drugih, pasivan je i povodljiv, nesposoban da vlada svojim životom. U prvom nastupu pred sudom je superioran, ubojit u kritici, jake volje, intelektualno snažan. On ne deluje kao optuženi već kao tužilac i borac za ljudska dostojanstva. Međutim, ovaj pobunjeni čovek brzo nestaje, njegova aktivnost se svodi na traženje posrednika koji će preko veza raditi za njegovu stvar. U ličnosti Jozefa K. su protivrečnosti, izjašnjava se da nije kriv, a postupa kao da jeste. Traži da vidi sudske prostorije, a nije zainteresovan šta će se tamo desiti, njegova ravnodušnost i nezainteresovanost svojevrsni su protest i bunt. Kafka oblikuje svet i ljude pune paradoksalnih situacija i postupaka, u tom svetu krivice i ima i nema. Objektivne krivice nema - Jozef K. je nevin i u odnosu na društvo i u odnosu na sud i zakon. Subjektivne krivice ima, jer je Jozef K. slabić, nesiguran, povodljiv pa nesvesno prikazuje krivicu jer traga za sudom i presudom, takvim ga je učinilo društvo.

Kafkijanski prostor

Prostor u kojem jedinka egzistira u ovom romanu je neodređen. U tom prostoru nema nikakvih oznaka, ni ulica, ni delova grada, ne znamo državu ni grad u kome se radnja odigrava. Postoje samo neke naznake koje nose određenu simboliku. Realan je u opisima urbanog prostora kojeg čine niz pojedinosti: kuće, dvorišta, detalji, konopci sa vešom, deca koja se igraju, stepenice, kancelarije, posao, međusobni susreti ljudi, ali je taj prostor često pun nekih banalnosti, čudestan, nadrealan. U tim prostorima se oseća praznina, nema bučnog života, ulice su prazne, trgovi i crkve. Pojedinac se u tom prostoru izdvaja od mase, samoća karakteriše trajanje. Zgrade su sive, sivilo je i u ponašanju i trajanju ljudi. Mrak je svuda i na ulici, u zgradama, hodnicima, tavanima. Mrak i noć su stalnost u ovom prostoru to je izraz pesimističke vizije čoveka i sveta u kome nažalost ima više zla i terora, nego sreće. U romanu pod Kafkijanskim prostorom uočava se i kao njegovo svojstvo neodređenost. Promena ili prelivanje prostora je stalno. Čitaoc je u zgradi gde živi Jozef K., zatim u zgradi gde se održava suđenje, u sudnicu se ulazi iz kuhinje, u kancelarijama su i stanari, sve se menja i prelazi iz jednog u drugo. Ovaj prostor često podseća na lavirint u kome čovek gubi identitet, nema pravo na sopstveni život i gubi dostojanstvo. U ovom prostoru praznina guta pojedinca i uvek se oseća nelagoda, oprez, strah, nikad ne zna koga će sresti jer građanski svet kao da ne postoji. Kafka se u ovom romanu služi aluzijom i alegorijom što svakom čitaocu pruža mogućnost da na svoj način tumači ideju i smisao dela. No, Kafka je i sasvim određen u svojim pogledima na svet i pravo čoveka. Jasno je zaključiti da Kafka kritikuje totalitarna društva u ukidanju slobode koje izaziva strah, strepnju, ističe otuđenost države od čoveka i čoveka od čoveka. Nestaje ličnost, njegovo ja i sve je neizvesno i neodređeno u trajanju. Nisu retka mišljenja u kojima je ovaj roman umetnička vizija onoga što će doći u totalitarizmu najcrnjeg porekla ( vreme Hitlera i Staljina). U tim lavirintima u kojima se jedinka kreće skrivena je i optužba moćnih sila koje mogu sve i protiv pojedinca i naroda i iza njihovih dela uvek ostaje zlo. Pripreme za činjenje takvog zla su tajne i postoje čitavi mehanizmi koje ih podržavaju od propagande do egzistencije.

Ivo Andrić

Ex Ponto

Ovo je lirska proza, ispovest pesnikova i njegov razgovor sa dušom u samoći, tamnici, ambijentu kada je čovek na silu odvojen od stvarnosti, od ljudi, od sveta. Svaki čovek kada bi se našao u situaciji u kojoj je Andrić bio u to vreme, bio bi kao i on zastrašen surovošću sveta u kome živi. Andrić je bio u tamnici od jeseni 1914 do polovine 1915 godine, a ovo delo je objavljeno 1918. Iako pesnik vodi razgovor sam sa sobom, on u samoću u koju je stavljen se obraća i ljudima, Bogu, čitaocu, razmišlja o mnogim problemima, ističe ih i sve to čini ovo delo aktuelnim i danas. Autor razmišlja o majci, toploj kući, ženi, nekim davno izgubljenim stvarima. U drugom delu kada je kao zatvorenik sa manjom kontrolom nego ranije, sad razmišlja o tome kako biti sa ljudima i svim problemima koji se vezuju za njih. U tom delu razmišlja o bučnom životu i svojoj samoći, o sebi i svetu, opet o ženama, itd. U trećem delu je opet samoća stanje u kome autor razmišlja, smenjuju se vremena, ali opet ostaje samoća, čežnja za putovanjima i problemi u susretu sa ljudima. 

Ako bi se saželo ono što je Andrića inspirisalo da ovo napiše izdvojilo bi se: isticanje subjekta, odnosno unutrašnjeg sveta subjekta, subjektivizuje se vreme i prostor, naglašava se razočaranje u spoljni svet i čovekova usamljenost u svetu, ističe se strah od samoće, prolaznosti, zla. Delo je napisano dinamičnim stilom, ponekad patetičnim uz upotrebu mnogih stilskih figura.

Na Drini ćuprija

Ovaj roman objavljen je neposredno posle II svetskog rata, nastao je u Beogradu posle okupacije. Književni kritičari su često postavljali pitanje koje se odnosi na to kojem žanru ovaj roman pripada. Najbliže određenje je da je ovo roman - hronika, jer je vremenski raspon nekoliko vekova, nema centralnog događaja, već čitalac prati niz događaja, niz ličnosti i niz sudbina.

Ovaj roman predstavlja sintezu istorije, mita i legende, sintezu životnog i stvaralačkog iskustva. Građa romana je epsko - istorijska, ali je snažna i originalna, nagrađena umetničkom vizijom. U ovom romanu je naslikana drama našeg čoveka kroz istoriju, ali na univerzalnom nivou i drama čoveka uopšte. Roman obuhvata dva velika društvena toka, feudalni period od prvog do osmog poglavlja i buržoasko - kapitalistički ( austrijski) period od devetog do dvadeset - četvrtog poglavlja. U prvom delu romana naglašeni su mitski elementi, a u drugom delu društveno - ekonomski i politički odnosi. Kroz legende, tj. kroz mitsku istinu, otkriva dramu ljudskog postojanja. U delu postoji motiv žrtvovanja, postoji čitav niz priča tome. Andrić je svakoj od njih dao posebno ime u romanu. Svaka od tih priča ima opšte značenje, postoji legenda o Radisavu, legenda o crnom Arapinu, legenda o blizancima Stoji i Ostoji. Roman je nastao povezivanjem novelističkih poglavlja u jedinstvenu celinu, većina od dvadeset - četiri poglavlja predstavlja manje - više samostalnu celinu, a povezivanjem tih poglavlja postignuto je umetničko jedinstvo radnje. Mogu se izdvojiti tri kompozicione celine: Uvod čini prvo poglavlje, ovo poglavlje je mitsko polazište. Druga kompoziciona celina obuhvata od drugog do sedmog poglavlja, vezana je za period turske vladavine. U ovom periodu preovlađuje mit, legenda i predanje. To je surova slika danka u krvi, istorije građenja mosta, bune u Srbiji i slavljenje turske imperije. U trećoj kompozicionoj celini dominira istorija, dolazak austro - ugarske, razaranje mosta i I svetski rat. Most ima simboličko značenje u romanu, predstavlja sponu različitih vremenskih perioda i različitih ljudskih sudbina. On je mesto gde se odvija lokalni život, istorijski događaji  i legende. Njegova najvažnija smisao je postojanost i trajnost. Prolaze vekovi, smenjuju se naraštaji, sve se menja, ali samo on ostaje nepomičan, on prati nedaće kasabija, na njemu mnogi od likova završavaju svoje živote, njegova pobednička snaga se upoređuje sa ljudskim životom. Život prolazi dok most ostaje uzvišen i lep, osim toga on spaja dve civilizacije, zapadnu i istočnu. Andrić u romanu razvija misao o smislu čovekovog postojanja kroz borbu dobra i zla, dobro i zlo se  stalno prepliću ne isključujući jedno drugo, već se prožimaju. Likovi romana vode intezivan život, oni pripadaju različitim epohama, verama  i generacijama, oni održavaju to vreme, prostor i istorijske tokove. Radnja u romanu teče od 1516 godine, kada je počela ideja Mehmed paše - Sokolovića o izgradnji ovoga mosta u Višegradu koji je njegov dug postojbini, a završava se 1914 godine, bombardovanjem mosta u I svetskom ratu.

Likovi

Radisav sa Ognjišta

Najtragičnija ličnost romana i jedna od najtragičnijih ličnosti u literaturi. Želeo je da se suprostavi tiraniji Abidage, tako što će noću rušiti ono što se danju gradi, uz priču da to čine vile brodarice. Uhvaćen, sve muke je stoički podneo, a jedna od najupečatljivijih scena i najstrašniji produkt ljudskog zla jeste scena nabijanja čoveka na kolac. Ova mučenja koja je predstavnik turske vlasti činio pokazuju najveće zlo koje čovek čoveku može da nanese, ali to zlo razbuktava bunt u onima kojima je namenjeno. 

Ćorkan

Vanbračni sin nekakve Ciganke i vojnika, čovek sa dna kasablijskog života, živi od danas do sutra za čašicu rakije, malo šale i svirke. Takve ljude svirepi ismejavaju, čak i tuku, dobri ljudi ih daruju, a poneki beže od njih i psuju ih. Svima služe za razonodu, ali niko nije razmišljao o njegovoj sudbini i njegovoj usamljenosti. Jednom je video neku Švabicu u cirkusu i u njemu se javlja ljubav prema njoj koja je prerasla u utopiju. Ona je otišla iz kasabe, ali sećanje je ostalo. Bio je imperioran, nesrećan i tragičan junak, ali jedne noći izvodi podvig praćen omalovažavanjem prisutnih i hoda po zaleđenoj i klizavoj ogradi mosta. Pijan u početku bojažljivo, a kasnije ohrabren, izvodi ples nad ponorom. Do tada niko i ništa odjednom postaje neko ko je iznad svih, u tom trenutku vidi sebe da postaje neko, a oni koji su se do tog trenutka podsmejavali, uplašeni su, ali i zadivljeni. Silaskom sa ograde i povratkom u surovu stvarnost, opet postaje niko.

Alihodža

Alihodža Mutevelić pripada porodici koja nije radila most, ali koja bdi nad njim, on traje sa njim i umire sa njim. U romanu se rano javlja ( dolaskom Austrije u Bosnu) kao čovek koji je živahan, nasmejan, ali o svim stvarima ima svoje mišljenje, vodio je dućan i od samog početka upoznajemo ga kao protivnika svega što je novo. Bio je trezven i razmišljao je da ne mora svaka oružana pobuna biti efikasna. Pretrpeo je i poniženje kada je bio prikovan za most, koje je više bilo psihičko nego fizičko. "On je jedan od retkih varoških muslimana koji nije prihvatao ništa od novina i promena koje su stranci doneli, ni u nošnji, ni u shvatanjima, ni u govoru, ni u načinu trgovine i poslovanja." Ostao je uvek isti trajno vezavši svoju sudbinu za most, nije mogao da shvati da neko može da ruši ono što je lepo, ono što može da koristi svima i to i oni koji su učestvovali u izgradnji. Roman se završava njegovom smrću, kao i delimičnom smrću mosta. Alihodža je na kraju svog kazivanja optimista koji veruje da će uvek postojati dobri ljudi, graditelji, koji će pobediti zlo.

Fata Avdagina

Žena koja simbolizuje tragiku svih žena patrijarhalnih vremena, koja poseduje i fizičku i duhovnu lepotu. Ne odlučuje o svojoj sudbini za koga će se udati, ispunjava očevu želju i zahtev da se uda za Nailbega. Ali, skokom u Drinu u toku svadbene ceremonije, ispunjava i svoju želju, da ne želi da pođe za nedraga.

Artur Rembo

Ofelija

Šekspirova tragedija "Hamlet" poslužila je Rembou kao pretekst za ovu pesmu. Njega je posebno dirnula tragična sudbina lepe Ofelije. U njenom karakteru se ogleda bezazlenost, neiskvarenost, čistota duše misli, našla se između oca i Hamleta koji su u sukobu. Ofelija žali zbog smrti oca i gubitka Hamleta što je uticalo na njen psihički život. Oblači belu haljinu, pravi venac od cveća i utapa se. Priča o lepoj Ofeliji inspirisala je mladog Remboa, ali se njegovo pesničko oko zadržava na poslednjoj sceni "nestajanje lepe Ofelije". Pesma je komponovana iz tri dela, dva dela sa po četiri strofe i poslednji deo jedna strofa. U prvoj celini pesnik naziva Ofeliju "belom Ofelijom" i "tužnom Ofelijom". Pesnik se služi slikom koja je poznata ( Ofelija se utopila), tužna Ofelija vekovima podseća na tragičnu sudbinu jednog lika, ali u univerzalnom značenju to je tragična sudbina mnogih sličnih njoj. U drugoj strofi pesnik se direktno obraća Ofeliji, ton je uzvišen, koristi se uzvičnik, poziva se na tradiciju i želju da se snovima izbriše crna stvarnost, pesnik se koristi metaforama i poređenjima, kao scenskim sredstvima kojima se najupečatljivije dočarava stanje. U poslednjoj celini pesnik je taj koji simbolima kazuje da je trajna i lepota, ali i stradanje i smrt i da Ofelija svojom "plovidbom", tragikom podseća na sve ono što je najtragičnije kod mnogih mladih i tako postaje simbol mladosti i stradanja.

Šarl Bodler

Veze

Ovo je programska pesma Šarla Bodlera koja čitaoca upućuje na poetiku simbolizma, a pažljivim čitanjem otkriva se suština ovog književnog pokreta, Kod nas se pesma prevodi kao veza ili skladnost, napisana je u obliku soneta, a osnovni motiv jeste priroda i skriveni smisao koji se nalazi u njoj, a koji pesnik oseća. Priroda je hram, a mutne reči simbolizuju nejasnoću, zagonetku koju treba odgonetnuti ili znanjem ili imaginacijom. Sve što nas okružuje jesu simboli, a pesnik to predstavlja upečatljivom slikom šume kroz koju se čovek kreće. U toj šumi (simbolima) oseća se jedinstvo mirisa, zvukova, svetlosti i boja. Sve to inspiriše čitaoca na razmišljanje šta nas sve okružuje i šta sve svojim čulima osećamo. Spoj mirisa, boje i zvukova čini prirodu trajnom i poziva čoveka da pronikne u te veze  koje su beskrajne, koje čine jedinstvo i koje su zagonetka. Sinestezija i analogija zahtevaju da se otkrivaju zagonetke koje se u prirodi nalaze, a te najdublje veze među pojavama mogu čitaocu stvarati slike koje su mu u tom trenutku najprimerenije. Taj ogroman spoj simbola ponekad zbunjuje, ponekad oduševljava, ali uvek upotpunjuje duhovnost svakog bića.

Albatros

Bodler se u ovoj pesmi bavi problemom stvaralaštva i problemom odnosa društva prema stvaraocima (pesnicima). Inspiraciju je našao u prirodi jer je priroda neiscrpan izvor inspiracije svim umetnicima. Odnos dokonih ljudi prema ptici simbolično pokazuje odnos dela društva prema kreativnim ljudima. Pesnik često nailazi na nerazumevanje, a oni koji ne shvataju stvaralačku moć umetnika, često se iživljavaju nad tim stvaralaštvom, tako da pesnik biva ugrožen. On je krilati putnik, jer pesnik nikad ne staje, on uvek piše.