Dušan Vasiljev

Čovek plače posle rata

Ovo je antiratna pesma u kojoj Vasiljev ističe tragičnu sudbinu generacije koju zahvata besmislena društvena pojava, nažalost česta, rat. Autor pesme ne ističe zadovoljstvo i radost zbog prestanka rata, jer je tuga posustalost generacije i promašenost života, mnogo jače od bilo kog drugog osećanja. Pesnik se služi hiperbolom "Ja sam gazio u krvi do kolena", da bi pokazao svu veličinu i sav obim stradanja. Pesnik će slikom pokazati koliko se skrnavi ličnost, čovek. Autor je istakao moralnu posrnulost, egoizam, nehumanost. Sve će to iskazati kroz bunt, kroz vapaj i kroz krik. Teško je povratiti i ispraviti vreme u kojem se oseća promašenost i pokornost. Rat će doneti borbu brata protiv brata, čoveka protiv čoveka, ali pesnik poput Vasiljeva će pevanjem posle rata, iskazati svoj bunt protiv besmisla, vapajem da je željan zraka, mleka i bele jutarnje rose. Time je rečena skromna čovekova želja da je svako zadovoljan sa malim, običnim, onim u čemu svako uživa.

Momčilo Nastasijević

Tuga u kamenu

Ova pesma kroz svoj osnovni motiv, a to je tuga koja sa kamenom i korenima, postaje sveopšta, a ne samo lična. To pokazuju prvi stihovi kojima se pesma i zatvara, a u kojima pesnik konstatuje da ne postoji način kojim se može iskazati tuga i kazuje da je sve u nekakvoj vezi, što dokazuje da je tuga sveopšta. Pesnik dalje istče svoju vezanost ( korenje) korenom, nasleđem i stvara sliku da traje u mestu, da ne može dalje. Krik je kulminacija bola i očajanja, zbog nečega što može i nestati. Pesnik konstatuje da je život tok, krug, da su zore rađanja, a večeri nestajanja, ova deskripcija simbolično predstavlja život. Pesnik posmatra rušenja u svetu, destrukciju, ranjavanja, a to pokazuje slikama iz prirode, uništenje prirode i vladanje onih koji su jači nad slabijima. On kazuje da u svetu postoji niz problema i da se često tuga zbog toga javlja. Sledeća slika koju Nastasijević kazuje, jeste simbolika u reči rob, rob je i čovek koji se vezuje za svoje radno mesto i za tradiciju i za sećanje. Pesnik poziva, treba ostati, treba se vraćati kamenu, odnosno poreklu. Svako mora da shvati vlastito poreklo, da zna šta je tradicionalno. Pesma ima prstenastu kompoziciju, stih je eliptičan ( sažet - bez suvišnih reči).

Marin Držić

Šala o Stancu

Ovo je farsa ( niža vrsta komedije), napisana je u stihovima u jednom činu bez mnogo likova i zapleta, a karnevalski je obojena. Radnja se odigrava u Dubrovniku, na trgu, u vreme karnevalskih dana. Likovi su mladi Dubrovčani: Vlaho, Miho, Dživa i seljak Stanac koji dolazi iz Hercegovine,  koji je doneo da proda jare, sir i maslac. Priča počinje razgovorom mladića, koji se hvale noćnim životom i avanturama, zatim, kako im roditelji ne dozvoljavaju da noć provedu u gradu, pa beže kroz prozore. Susret sa Stancem budi u njima želju da se malo našale sa njim, Stanac se žali da ga niko nije primio na konak, te mora biti budan celu noć, da ga neko ne bi pokrao. Dživo govori da je i on trgovac, da je nekada bio star i da se u ovom gradu podmladio, a pomogle su mu vile. Stanac se raduje ovom susretu, veruje mladiću i želi i sam da se podmladi, pošto ima mlađu ženu. Mladići su pripremili igru, doveli su maškare obučene u vile koje se rugaju Stancu i zadirkuju ga što je star, pitaju ga u šta bi voleo da ga pretvore, navodeći neke životinje, a on kazuje da bi želeo da bude mladić. Tu radnja dostiže kulminaciju, "vile" ga vezuju, mažu ga nekakvom mašću i obriju mu bradu. Mladići mu odnose robu, ali ostavljaju novac u vrednosti robe. Stanac je video da je prevaren, zapomaže, no polako se smiruje, jer je video da je dobio novac. Ova kratka komedija je pokazala majstorstvo Marina Držića da oslika jedan period u Dubrovniku za vreme renesanse, napravi lepu šalu i otkrije karaktere mladih ljudi koji žele zabavu, razonodu i naivnost seljaka iz tog doba. 

Onore de Balzak

Čiča Gorio

Roman "Čiča Gorio" ima vrlo složenu konstrukciju u kojoj se paralelno razvijaju i međusobno prepliću tri fabule u čijem su središtu stanari pansiona Voker. Prva fabula se odnosi na čiča Goria. Druga fabula prati život Ežena de Rastinjaka. Treća fabula vezana je za lik tajanstvenog Votrena. Radnja se događa u Parizu u pansionu gospođe Voker. U njemu od trenutka kad počinje radnja romana, boravi sedam stalnih stanara: gospođa Kutir, gospođica Viktorina Tajfer, starac zvani Poaro, gospodin Votren, gospođica Mišono, Gorio i mladić Ežen de Rastinjak. U pansionu je najduže boravio čiča Gorio, nekad ugledan i dobrostojeći proizvođač testenine, a sada predmet ismejavanja svim stanovnicima pansiona. U pansion dolazi Ežen, mladi student koji želi da uspe u životu. Čiča Gorio ima dve ćerke Anastaziju de Resto i Delfinu de Nisenžan, one ga posećuju samo da bi dobile novac. Gorio sve više siromaši, pošto im stalno daje novac, što se na njemu i vidi, skromnije se oblači, hrani, itd. Ežen traži put u visoko društvo u koji ga uvodi tetka koja piše pismo svojoj rođaki Vikontesi de Bozean, koja ga poziva na bal. Na balu Ežen upoznaje groficu Anastaziju ( ćerku čiča Goria), oni se počnu družiti. Tamo vidi čiča Goria koji odlazi, a kada bi primljen, pomenu da živi u istom pansionu gde i čiča Gorio. Nakon čega grof Resto brani slugama da ubuduće puštaju Ežena. Ne znajući reakciju grofa, odlazi kod Vikontese de Bozean gde saznaje ko je čiča Gorio. Votren nudi Eženu svoj plan da ubije brata gospođice Tajfer i da je oženi, jer će onda ona naslediti sva bogatstva svoga oca, ali Ežen ga odbija. Ežen upoznaje drugu ćerku čiča Goria, Delfinu de Nisenžan. Stanari otkrivaju da je Votren odbegli robijaš, poznat pod nadimkom "Laž i smrt". Ubrzo dolazi policija i hapsi ga, stiže poziv za bal od Vikontese de Bozean za Ežena i gospođu Nisenžan. U međuvremenu čiča Gorio se razboljeva i njegove ćerke odlaze na bal ne mareći za očevo zdravlje, sutradan stanje mu se pogoršava, ali mu ćerke i dalje ne dolaze. Uskoro umire i sahranjuju ga samo uz pratnju Ežena, sluge Kristofa i slugu njegovih ćerki.

Likovi

Čiča Gorio

Glavni lik, nosilac slike o tragediji napuštenog oca koji u vremenu u kome živi doživljava sve što vreme nosi. Obogatio se u mutnim vremenima, preprodajući robu po daleko većim cenama nego što ju je kupio. Nije se predstavio stanarima pansiona, bio je okružen velom tajne, tako da su o njemu kružile priče koje nisu bile istinite, a za kćeri koje su dolazile kod njega po novac, stanari su mislili da su žene lakog morala i da on troši novac na njih. Kada je ostao bez žene, potpuno se posvetio kćerima, ne žaleći novac koji im je davao, a nikada se nije pitao gde ga one troše. Ćerke nisu pokazivale zahvalnost za to što ih je novcem uveo u aristokratsko društvo, bivaju nezajažljive i to dovodi čiča Goria do siromašenja. Njegovo siromaštvo biva sve veće, kreće se ka bedi, a kćeri to ne osećaju i ne žele da se odreknu stečenih navika, niti žele da mu pomognu. U sivilu pansiona u kojem živi, jedini čovek koji je cenio požrtvovanost oca i pažnju koju posvećuje svojim kćerima, jeste mladi student Ežen de Rastinjak. Čiča Gorio na samrti govori: "Imaju posla, spavaju neće doći, znao sam ja to tek na samrti saznajemo šta su to deca, a da sam bogat, da sam sačuvao svoje imanje, da im ga nisam dao one bi bile tu, obasipale bi me svojim poljupcima, stanovao bih u nekoj lepoj kući, imao bih lepe sobe, sluge i vatre. One bi bile uplakane sa svojim muževima, sa svojom decom, imao bih sve to, a ovako ništa," Čiča Gorio je primer kako čovek može steći bogatstvo na različite načine ( često na prljav način), ali i primer izuzetne pažnje i ljubavi koju pruža deci u slepom verovanju da novcem kupuje njihovu ljubav, tek na kraju shvata koje je greške napravio, misleći da se novcem može kupiti i najtananija emocija. Vreme u kojem živi ukazuje da je novac gospodar svega i da ljudi ne biraju sredstva da bi do njega došli i pomoću njega pokušali da ostvare neke ciljeve.

Ežen de Rastinjak

On je mladić koji je došao u Pariz na studije prava. Želeo je da poštenim radom stekne ugled i bogatstvo, kako bi pomogao svojoj velikoj i siromašnoj porodici. On je plemić, te je stupio u vezu sa rođakom Vikontesom de Bozean koja mu je pomogla da načini prve korake ka svom cilju i pozvala ga na bal. Ežen biva ismejan od strane aristokratije, zbog svog odela i neuglednih kočija, ali i tada nije odustao, što pokazuje koliko je uporan, odvažan i koliko čezne da uspe u životu. Sem Vikontese, pomoć mu nudi i robijaš Votren koji mu je predložio da se iz koristi oženi, ali Ežen to odbija. On je izuzetno moralna ličnost, ali je u jednom trenutku i on bio zaslepljen sjajem života na visokoj nozi. Od majke i sestara zatražio je svu njihovu ušteđevinu, kako bi se dobro pokazao pred pariskim plemstvom, ipak on je bio jedini koji se sažalio na čiča Goria. Nakon neuspeha koji je doživeo kod grofice Resto, kod Ežena se javlja ljubav prema drugoj Goriovoj ćerki, Delfini de Nisenžan. Ežen de  Rastinjak je od neiskusnog i neiskvarenog mladića u nepravednom društvu, gde su najbitniji novac, prerasta u zrelu osobu, koja se uporno probija ka uspehu.

Votren

Žak Kolen, zvani laž i smrt, koristi lažno ime Votren, jer je odbegli robijaš. On je u stvari pametan čovek, ali tu svoju pamet koristi u kriminalne svrhe. Odbacuje društvene zakone, ali nije običan prestupnik u njemu ima nešto mistično, tajanstveno, što se najbolje ogleda u njegovom prodornom pogledu. Votren je porušio Eženove iluzije pokazavši mu i drugu, mračnu, stranu visokog društva, predlagao mu je razne nemoralne planove za brzo sticanje novca, međutim, do te saradnje koju je toliko želeo nikada nije došlo. Završio je otkriven u svojoj laži i vratio se u zatvor.

U romanu postoji veliki broj likova čiji su životi, nevezano za glavne likove, manje opisani: čiča Goriove ćerke Anastazija i Delfina, vlasnica pansiona gospođa Voker i njeni zaposlenici Silvija i Kristof, žitelji pansiona gospođa Kutir, Viktorina Tajfer, gospođica Mišono, gospodin Poaro, Vikontesa de Bozean i njen ljubavnik, vojvotkinja de Lanže, student medicine Bianšon i još niz likova koji su spominjani nekoliko puta, ali bez podataka.

Dodatak

Ovo Balzakovo remek delo, koje je svrstano u društvene ( socijalne) romane, psihološki roman, roman karaktera jer zadire u misli i osećanja junaka, dao je potpunu sliku pariskog i francuskog društva u vreme prve polovine XIX veka. Balzak slika sve slojeve društva, polazeći od najsiromašnijih. ali pokazuje i puno detalja i puno slika iz, tako zvanog, visokog društva. Uspeo je da ubedljivo pokaže šta se zbiva kod onih koji imaju, kod onih koji nemaju, kod onih koji su zgrešili u ličnosti oca koji ceni da novcem može kupiti ljubav dece, itd. Uspeo je da razotkrije dekor iza kojeg se kriju različiti karakteri, tako zvanog, visokog društva gde vlada privid sreće. lažna harmonija, poroci i ljudske drame koje prerastaju u izopačenost. Sve je podređeno novcu, ličnim interesima, namerama da se ostvare velike dobiti, ogovaranju, podmetanju, likovanju nad tuđom nesrećom, itd. Votren podučen životom i iskustvom kaže: "Oni su u stanju da prodaju svoje žene, svoju decu, porodice o svoju dušu, a sve zbog berze, kocke ili ličnih zadovoljstava." U tom društvu obazrivost i sentimentalnost se ne cene. Bitno je steći novac, a nije bitno kako.

Miloš Crnjanski

Seobe

Ovaj roman se pojavio 1929. godine, a 1962. godine izlazi druga knjiga "Seobe". Radnja romana smeštena je u XVIII  vek, mesto radnje je južna Ugarska, period proleće 1744. do leta 1745. Crnjanski je koristio više izvora kao lično iskustvo da bi napisao ovaj roman, inspiraciju je našao u  memoarima Simeona Piščevića, koji je rodom iz Šida, a koji je bio oficir i ratovao za interese tuđe monarhije, i koji je sa svojim vojnicima ratovao u pojedinim delovima Evrope. Crnjanski je dobro poznavao istoriju svoga naroda i seobe koje su bile stara srpska sudbina. Dobro je poznavao istorijske činjenice koje kazuju o sudbini našeg naroda pre dolaska u ove krajeve i nakon dolaska. Crnjanski je ratovao u I svetskom ratu i to, nažalost, bio je primoran da se bori protiv svoje braće. To gorko iskustvo i strahote koje donosi rat, koristilo mu je da o svim strahotama ratovanja, posledicama i univerzalnim porukama, kazuje u ovom delu. 

U središtu radnje ovoga romana jeste porodica Isakovič, Vuk, njegov brat Aranđel i gospoža Dafina. 

U središtu pripovedanja jeste istorijska drama našeg naroda, a u toj drami zbivanje u porodici i refleksije koje rat donosi porodici. Po svojoj tematici ovaj roman je istorijski, ali je i roman ličnosti, psihološki roman sa puno emocija i autor se koristi stilskim sredstvima, najviše metaforom i simbolima, a sve to čini roman modernim. Roman ima deset poglavlja i prati kretanje slavonsko - podunavskog puka, sastavljenog od srpskih vojnika. Takođe, prati odnos supruge Vuka Isakoviča, Dafine i devera Aranđela posle Vukovog odlaska u rat. Prvo poglavlje se odnosi na ponovni polazak slavonskog puka u novi rat, na ambijent i atmosferu iz kojih se vidi sva tragika srpskog naroda koji se nastanio posle seoba u močvarnim predelima Vojvodine. Slika prirode, atmosfere i ljudi je vrlo sumorna, zatim u narednih pet poglavlja, ali ne uzastopnim nizom, radnja nastavlja da prati puk i njegova kretanja do bojišta. Kretanje puka je kretanje nezavisnosti i nalik na seobu kojoj nema kraja. Vreme dok je Vuk odsutan u Aranđelu se budi ljubav prema gospoži Dafini, uspeva je osvojiti u mirnoj noći. Ljubavni čin nije opisan, na tom mestu je ostala belina. Sagledavši šta se sve dogodilo, gospoža Dafina zapada u halucinacije, povređuje plod u sebi, krvari danima i umire. Smrt gospože Dafine teško pogađa Aranđela. Dok vest o smrti supruge Vuk saznaje na ratištu. Slavonsko - podunavski puk posle iscrpnih ratovanja i lutanja po Evropi, vraća se kući pre početka leta, 1745. godine. Funkcija pripovedanja o puku je o tome da pokaže kakva su i kolika stradanja srpskog naroda, nakon seoba 1690. i 1740. godine. Ratovanje je bio obavezan puk nametnuto od Beča. Slati su tamo gde je bilo najteže i uvek su bili na najgorim položajima, međutim, umesto pohvale, dobijali su prekore. Prema njima se odnosilo kao prema Varvarima koje treba kažnjavati ili pak streljati, zbog najmanjeg prekršaja. Puk najbolje predstavlja srpski narod i odnos austrijskih vođa i vlasti prema njemu, do kraja zapostavljen i ponižen. Bez obzira da li je u pitanju rat ili mir u narodu se ubija svaka misao o boljoj budućnosti, stalno ga držeći od svega što je civilizacijsko. Narodu su namenjene baruštine, kolibe i zemunice i truljenje po vojvođanskim ritovima, umesto da ga prosvećuje, glas ga vraća u neko prastanje.

Ovo je roman o stradanju nacionalnog bića, porodice Isakovič i ljudskih života. Tu je i razmišljanje koje ima univerzalni karakter, a odnosi se na prolaznost lepote, mladosti i sreće. U romanu će čitalac uočiti da čovek vazda traga za srećom, uočiće da čovek beži iz jave u san, da je imaginacija spas za brojna stradanja, lutanja i grubosti koje se javljaju u životu. 

Ovo je roman o fizičkim seobama, a to su: pokreti naših ljudi, traženje boljih uslova za život, ali i stradanja na frontovima širom Evrope pod tuđom zastavom i zarad tuđih interesa. Ovo je roman i o metafizičkim seobama, a to su seobe kojima je biće obuzeto željom da bude u nekim drugim prostorima, koji će doneti mir i blagostanje. 

Likovi

Vuk Isakovič

On je istorijska ličnost. Prikazan je kao čovek umoran od seoba i ratovanja. Beži od stvarnosti, pronalazi se u svojim snovima i čežnjama, otkriva se kao sumatraista. Naslov prvog poglavlja "Beskrajan plavi krug i u njemu zvezda" simboliše Vukovu težnju ka duhovnom sjaju i čistoti. Beskrajan plavi krug simboliše prazninu, ali zvezda je ta koja u njemu simboliše ideal. Vuk sanja o novim seobama, odnosno da se srpski narod iz Vojvodine ponovo vrati u Rusiju. Jednom prilikom kaže za Rusiju: "Bogu Tvorcu molim s' ja da uzrju put svoj i Rusiji pojdu. Ime Rusije! R - jer je roždestvo. U - jer je uskrsenije. S - jer je slavjanska. I - jer je Isusova. J - jer je jedinoslušna. A - jer je... " Praznina je stanje koje Vuk stalno nosi u sebi. Motiv koji se povezuje za njega su motiv praznine, daljine, Rusije, putovanja. Kao krajnji cilj svemu tome javlja se Rusija, ona se javlja i na kraju romana posle svih promašenosti, kada se ponovo vraća kući, gde više nema ničega. Porodica mu je razorena, nema više Dafine, a i nada da se nešto može promeniti u životu je nestala. Ali Vuk je po prvi put osetio zadovoljstvo što je kući. On je čovek nezadovoljstva, svest svog naroda sa kojim korača kroz prazninu, jer ga stalno nagriza nepravda.

Aranđel Isakovič

On se po svom načinu razmišljanja, životnog opredeljenja i samom izgledu, dosta razlikuje od svoga brata Vuka. On je bio snažan, trgovac i kao takav, on je predstavnik novog srpskog građanskog društva. Aranđel je od samog početka zaljubljen u svoju snaju Dafinu. Svesni deo njega je bio uveren da u njegovom ponašanju nema zle namere, ali nesvesni deo je sve više čeznuo za njom. Iako je imao mnogo novca, osećao je prazninu jer je bez žene i ljubavi. On je nezadovoljan i u sebi nosi osećaj neispunjenosti. Sanjao je o nečemu neprolaznom, a doživeo je pad, naročito od trenutka kada gospoža Dafina umire. Kada se Vuk vratio, izgubljen i u stidu, bratu nije izašao u susret, što ga je povuklo u još veću prazninu, u novi beskrajni krug, ali bez zvezde u njemu.

Gospoža Dafina

Jedini lik koji gospodstvom svetli u romanu, ona je pasivna ličnost, ona je tip fatalne žene, neodoljiva je, u sebi nosi nešto strastveno, u oblinama, očima i stasu. Njena lepota se stalno menja bivajući nekako drugačija. Prve godine Dafininog života sa Vukom bile su u znaku istinske ljubavi i bliskosti. Međutim, kad je Vuk otišao u rat, ona postaje predmet žudnje svog devera. Prihvata igru sa deverom, iako je osetila neminovnost onoga šta će se desiti i dogodilo se posle njegovog prevrtanja lađe u reci. Prošavši put od devojačkog života do greha sa deverom, ona je shvatila svu promašenost svog života. Nakon svega toga osećala je umor, u jednom trenutku je čak bila ravnodušna. Od košmarnog stanja i slika, gospoža Dafina će pasti sa kreveta i ostati dugo povređena sa kobnim posledicama. Iščezla je njena lepota, ona se gadila na samu sebe i umire sa prazninom u sebi, ostavljajući prazninu i za sobom u dušama Vuka i Aranđela.

Dodatak

Ovaj roman se odlikuje osobenim stilom kojim Crnjanski dočarava određene životne situacije, služeći se stilskim sredstvima, najprimerenijim, podređenim deskripciji ili slici stanja. Jezik je bogat određenim oblicima pojedinih rečenica, zatim starih izraza kojima je dočarano vreme i naročito osećanja. Crnjanski se služi komparacijom, metaforama i simbolima, što ovu prozu čini često lirskom. Čitajući ovaj roman lako se uočava autorova antiratna poruka, jer dovoljno je da rat bude prikazan u svim strahotama koje nosi, pa da saznanje o tim strahotama bude opomena da se one ne čine i da je mir jedino stanje u kojem čovečanstvo može da prosperira. Rat nosi propast porodice i sve ono što je stvarano decenijama, može da propadne u jednom trenutku. Čovek, porodica, društvo, narod, ima svoje ambicije, ima svoje želje, teži ka nečemu što će biti lepše od postojećeg. Simbolika koju nosi beskrajni plavi krug, a u njemu zvezda može se odnositi na svakog pojedinca, porodicu, društvo, narod. Zvezde su bile vodilje i u fizičkom smislu ( orijentacija) i metafizički. Plavi beskraj jesu daleka, mirna prostranstva u kojima će čovek naći zadovoljstvo, a zvezda je cilj kojem se teži. U romanu je to velika pravoslavna Rusija, želja Vuka Isakoviča i njegovog roda. Ona treba da zameni baruštinu u kojoj se njegov narod nalazi, da zameni ratovanje za tuđina i da donese večiti željeni mir.

Jovan Sterija Popović

Tvrdica - Kir Janja

Sterija je za ovu komediju mogao naći inspiraciju u antičkoj književnosti kod Plauta u njegovom delu "Zlatni ćup", u komediji "Tvrdica" Molijera, a moguće i u Držićevoj komediji "Skup", ali je sigurno da je lik glavnog junaka gradio na osnovu likova iz svoje okoline u kojoj je bilo tvrdica, Grka i Cincara poznatih po svojoj štedljivosti i tvrdičluku. 

Kir Janja - lik

Sve apsurdne situacije koje se dešavaju u Kir Janjinom životu, ilustracija su njegovog karaktera, a taj karakter je psihološka izopačenost. Sterija je sliku ove ličnosti, preuzete iz stvarnosti, doveo do apsurda da bi podsmeh bio što naglašeniji. Kir Janja je otuđen od ljudi, a najdraže "društvo" su mu novci kojima se obraća kao najmilijem. Živi za "špekulaciju", a sve što nije u skladu sa onim što on zamisli, za njega ne postoji. Kir Janja je patrijarhalan čovek, ljubomoran i staromodan. On voli zatvoren život i svaki dolazak u kuću bilo koga, smatra štetnim. Kir Janja je komična priroda, ali i nesrećna ljudska sudbina. On ne zna za radost, ljudsku dobrotu i sve ono lepo što život pruža. Sterija ga žestoko kažnjava i time pokazuje čitaocu, odnosno gledaocu, da je besmisleno ugledati se na takve ličnosti.

Žan Batist Poklen - Molijer

Tvrdica

U komediji gledalac postaje svestan određenih mana i poruka junaka komedije, te se opredeljuje protiv njih učestvujući u smehu koji izaziva glavni junak svojim ponašanjem  i osobinama. Gledalac ako neke od tih mana otkrije u sebi svakako će pokušati da ih otkloni. U komediji naravi u kojoj je "glavni junak" neka osobina kolektiva, to će takođe delovati na gledaoce, ali je upečatljiviji utisak ako imamo junaka, nosioca radnje. 

Tvrdica je klasicistička komedija napisana u pet činova, osnovna tema ove komedije, ali od te teme polazi celokupna radnja, jeste gramzivost i tvrdičluk. Ova komedija je napisana pod uticajem stvaralaštva starorimskog komediografa Plauta i njegovog dela "Lonac". Molijer svog junaka Harpagona provodi kroz niz neočekivanih komičnih situacija, da bi što ubedljivije pokazao njegove osobine u svakoj situaciji. Harpagon je trgovac i špekulant, koji se ne razlikuje od drugih predstavnika svoje klase. Ali kako uvećava svoje bogatstvo, tako se u njemu sve više razvija pohlepa, sebičnost i tvrdičluk. Usredsređen je na gomilanje novca, postaje bezosećajan prema okolini, zaboravlja i na decu, rođake i prijatelje. Nije više štedljiv, već postaje rob novca i plaši se svake mogućnosti da i najmanje izgubi, postaje bolestan do te mere da kada bi morao da bira između čoveka i novca, izabrao bi novac. To je bolest koju je teško izlečiti i zbog koje trpe ljudi koji se nalaze u okruženju takvog čoveka. Novac gospodari Harpagonom i svako saznanje da je nešto izgubio ili da može izgubiti, dovodi ga u još težu situaciju, tada njegovo ponašanje postaje potpuno nekontrolisano. Za njega ne postoje prijatelji i rođaci sa kojima će biti u prisnom razgovoru, jer on može biti intiman samo sa novcima. Došao je u situaciju da više ne poseduje on novac, nego novac poseduje njega. Sumnjajući u svakoga on muči okolinu, ali i sebe. Molijer je imao izrazito negativan odnos prema tvrdičluku ( a i sam je bio siromašan), smatrao je tvrdičluk štetnom pojavom, a tvrdice psihološki deformisanim ličnostima, te je stvorio lik Harpagona koji će opominjati sve one koji imaju njegove osobine i time je stvorio svevremenski lik, jer tvrdica je bilo, ima ih i biće. Harpagon je u mnogim situacijama smešan, u nekima izgubljen, a često nesrećan. Njegova pojava uveseljava gledaoce, koliko i rastužuje i otrežnjuje. Harpagonov lik je pouka koja bi trebala da kaže čoveku da bude racionalan, da bude štedljiv, ali da novac koristi u svoju korist, a ne da posedovanje novca preraste u strast, gramzivost i tvrdičluk, jer tada se gube prijatelji, rođaci i što je najgore, tada čovek postaje bezdušan.